понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:53

Жичу и жито спајају светло и тама

субота, 19.04.2014. у 15:00
Фото Т. Јањић

Милосав Тешић (1947) добитник је Награде града Београда (област књижевности) за књигу песама „Ветрово поље”, коју је објавио „Графомарк” из Лакташа (Република Српска). Аутор је збирки песама: „Купиново”, „Кључ од куће”, „Благо Божије”, „Прелест севера”, „Прелест севера, Круг рачански, Дунавом”, „Седмица”,  „Бубњалица у пчелињаку”, „Дар и коб”, „Гром о Светом Сави”, „Млинско коло”… Добитник је наших најугледнијих књижевних признања, члан је САНУ од 2000. године.

Добили сте најважнију награду престоног града. Како сте, дошавши из провинције, освајали Београд?

Тешко би се за мене могло рећи да сам некакав освајач у било чему. Преко четрдесет година живим и стварам у Београду, али не очекујући да за то будем награђен. Почео сам писати спонтано, али о неком маркетиншком обликовању свога књижевног развоја никада нисам водио рачуна. Иначе, Београд је град широке душе. Имам утисак да се у њему ни странци не осећају странцима, а камоли ми који смо у њега дошли из унутрашњости Србије или из неких других крајева. Својим бићем, својим видљивим и невидљивим лицем он је наша престана икона, верна слика наших историјских удеса и краткотрајних националних узлета.

Р. П. Ного каже да је ваш „пчелињи рад у стиху меланхолијом проточен”. Могу ли пчеле да лече меланхолију?

Могу и пчеле и осе, ако их не узнемиравате и слушате са безбедне даљине. Меланхолији, иначе, погодују стишани шумови и брујеви, исто колико чисти и широки видици. То њу ублажује и оплемењује.

У књизи „Ветрово поље” штампане су, уз уводну и завршну песму, три песничка циклуса и збирка „Млинско коло” у целини. Да ли се та књига може сматрати вашим најважнијим песничким делом?

Може се узети да и она има важно место у мом досадашњем литерарном раду. У збирци „Млинско коло” опева се свеопшти простор постојања са човеком у центру. У трима циклусима у њеном окружењу такво постојање накнадно се осветљава и конкретизује лирским садржајима и са овога и са онога света. Две крилне песме, у таквом композиционом устројству књиге „Ветрово поље”, представљају њен пејзажно-метафизички рам.

У уводној песми говорите шта се све може подвести под исказ „часно је бити”. Како данас, у овом бешчасном друштву, сачувати част?

Ако се потпуно заборавимо, а други се већ својски труде да испадне како то ми заиста искрено желимо, онда са очувањем части нећемо имати ни најмање проблема: јер нећемо ни знати шта је та реч значила и подразумевала. Зашто бисмо онда чували нешто што заправо не постоји. Десиће се то да ћемо се у општем бешчашћу осећати, на неки несхватљиво другачији начин, веома часно и поносно. Држање до оне пређашње части биће сведено на изгубљеног, заблуделог и смешног појединца. Можда би нас, ако то већ није касно, стварање општег и разумног, али и свеобавезујућег, националног програма могло извући из канџи које нас не посустајући стежу са свих страна.

Завршна песма „Сонет зимзелена” у извесном смислу је и ода природи. Познато је да сте упућени у ботаничку и миколошку номенклатуру (и стручну и народну), то јест да вам је и као лексикографу веома близак свет биљака и гљива. Ви сте својеврсни агроном културе?

Мала оаза за душу, зелени изрази земље, један за другим: дичак, добричица, гроница, пурпурна коприва, лукомир, шумска мишјакиња, царево око, росопас, ситни слез, тарчужак, змијина трава, тушт... То су тек понеке од самониклих зељастих биљака које се, поред оних познатијих, могу срести по  дорћолским улицама, на пример у Дубровачкој и Панчићевој, где станујем. Ту се понекад на старијим стаблима трепетљика и џенарика појаве и лепињарке (Laetiporus sulfureus), гљиве с прекрасним наранџастожутим клобуцима. Те живе творевине у нашем непосредном окружењу намећу ми се смисленошћу, звучношћу и загонетношћу својих имена, као и својим општим изгледом и разноликошћу боја. Оне могу да делотворно разгранају песников стваралачки импулс и да постану значајан естетички чинилац у његовом доживљају света.

Откуда Жича на почетку „Млинског кола”, каква је веза између Жиче и жита?

Уз приметну звуковну везу, Жичу и жито спајају њихови светлотамни значењски садржаји: праисконски, митски, историјски, хришћански ... У тој спрези ради точак постојања, тутњи његов млин са оним што се види и не види, што је мањим делом изрециво, а већим неизрециво.

У једној песми кажете: „Може свемир да се скапи / у ширину једне капи”. Да ли Творац још стоји иза дела које је направио?

Верујем да стоји, ако ни због чега другог, а оно због оних праведника међу људима који му одано служе. Њих је одувек било, као што их и данас има. Ако је за утеху, верујмо да ће Творац једном свакоме судити, али не по земаљском праву јачега, него по својој, Божијој правди.

Познајете нашу традицију, религију, митологију. Не одричете се српства, данас, када то није много популарно?

Нисам далеко од помисли да се природна приврженост народу којем припадамо у неким нашим (зашто нашим) евроинтегративним и глобалистичким круговима, као и у невладиним организацијама, безмало сматра кривичним делом. Више пута сам се на неким скорашњим скуповима у Београду осећао као припадник скрајнуте националне мањине.

Сржне одреднице нашег националног бића угрожене су и отворено се покушава да се оне преиначе у нешто сасвим друго и супротно. Како другачије схватити сталне притиске на Србију (у виду условљавања, уцењивања и захтева на чије испуњење ниједна држава не би пристала), него као ломљење и сатирање духа и душе српског народа, а зарад нечега веома неизвесног. Шта ће од нас, као једног старог народа с јасно одређеном историјом и културом, остати ако допустимо да се обезвреди оно што нам је најдрагоценије, то јест све оно што се пречистило кроз строго сито времена и постало наша жива традиција? Уза све ово, ми смо увелико народ у нестајању.

Зоран Радисављевић


Коментари3
e4459
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ненад Кебара
Ево зашто Београд, за разлику од већине других градова, за времена остаје бели и светао град - награде додељене на непринципијелан начин већ сутра буду заборављене, али једна оваква, додељена каријатиди народне културе, остаје на вијеки више граду и народу него лауреату на корист. Дивна вест у најдивнијем дану. Нека си нам, Тешо, жив и здрав. А ти већ и сам знаш шта треба да чиниш. Воскресни Србијо.
Миленков В.
Овај човек је српски Дејвид Гилмур! Свака Му је на месту.
поздрав здраво
Опште је место: "...свеобавезујућег, националног програма..." Тај програм постоји, а то се види и по томе што углавном један шири или ужи (свеједно) круг људи учествује у јавном и друштвеном животу, док су већина пчеле, трутови или бумбари. Негде ми је један продавац рекао у продавници да пола Србије ради, а пола Србије живи на рачун те половине која ради. На једног радника долази један паразит који му чува леђа. )))): И то је тај национални свеобавезујући програм. Дакле, он постоји. )))):

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља