Према српским медијима, за жену у Србији је друштвено прихватљиво да заради велике паре на два начина – или да се уда или да буде естрадна звезда. Све ван тога изазива велико чуђење и подозрење друштва. Зато, ако се нисте добро удали, а нисте ни певачица, међутим занима вас зарада и предузетништво, спремите се на изазивање неверице, или чак и сумње.

У Србији је тек сваки четврти директор предузећа жена, а 20–25 одсто је жена предузетница у односу на укупан збир. Традиционални кодекси и постсоцијалистичко наслеђе условили су да жена у предузетништву има мало, иако их укупно демографски гледано у Србији има више. Додуше, ни у Европској унији ситуација није много другачија, јер су и тамо жене власнице до 35 одсто предузећа. Чињеница је да се у Србији (и не само овде) жене ређе одлучују на самосталан бизнис, ређе излазе на изборе, уопште, ређе исказују свој став. Уосталом, погледајте однос жена и мушкараца на списку сталних колумниста „Политике”. Шест жена и четрдесет мушкараца. А нико женама не брани да пишу.

Али која је то разлика у погледу женског предузетништва између Србије и земаља ЕУ? Прва је, наравно, финансијска, а друга, мени далеко индикативнија, разлог започињања приватног бизниса. Споменула сам „велике паре”. У Србији су, нажалост, велике паре све изнад хиљаду евра, због распрострањеног сиромаштва и опште несклоности становништва ка предузетништву, навикнутог на социјалистички модел и „сталан” посао. То се одражава и на женско предузетништво, јер 85 одсто ових предузећа долази из малог бизниса, броји до петоро запослених, и углавном се бави услужним делатностима као што су козметичке услуге, ситно пекарство, цвећаре итд. Друга разлика је у томе што код нас жене не постају предузетнице због амбиције, већ најчешће из крајње нужде – кад и она и муж изгубе посао, па морају брзо да се сналазе. Једноставно, не среће се често жена која својевољно и храбро улази у приватни бизнис. Због породичних обавеза, културног модела, изостанка подршке свог окружења или сопственог страха од неуспеха.

Још нешто је карактеристично за Србију. Врло је ретко да женска особа испод 32 године постане предузетница, него је то, по подацима Удружења пословних жена Србија, просечно жена од 41,9 година. Из нужде, али с неким искуством. Али и са двоје деце, пуно обавеза у кући, најчешће неспремна за велике ризике које предузетништво носи. Моје дубоко уверење је да су крај двадесетих и почетак тридесетих година право време за започињање сопственог бизниса, јер тада је жена мање рањива. Углавном није удата, нема децу и самим тим нема одговорност ни према коме осим према себи и свом послу. Склонија је ризику, има више енергије и много више времена пред собом да прави грешке и учи из њих. Стално се дешавају неке грешке, али учимо из њих, уносимо исправке и идемо даље.

Мандатар нове владе је најавио велика отпуштања из јавног сектора и њихов „прелазак” у приватни. Тај „прелазак” сигурно не значи да ће предузетници потрчати да запосле људе који (најчешће) ништа нису радили у јавном сектору. То не може ни у Норвешкој, а камоли у Србији. То значи да ће се ти људи самозапослити, неки начин ће пронаћи, јер је инстинкт самопреживљавања јачи од сваког страха од предузетништва. Зато се не треба плашити предузетништва, а посебно не ако сте жена. Изазова има много, жене у нашем друштву још нису потпуно равноправне, али се ја лично нисам сусрела ни са каквом родном дискриминацијом. Више са подозрењем и ниподаштавањем онога што радимо, али тога има у сваком послу и на скоро сваком радном месту.

Размишљајући о овој теми, покушала сам да набројим младе предузетнице које познајем. Списак је стао на прсте једне руке. Има их мало, али добро им иде. У следећим годинама очекујем да ће их бити више. Имајући у виду велику незапосленост и реформе које долазе, биће више и предузетница и предузетника.

Партнер у „Destination Office”