понедељак, 11.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:19

Сценски крик против заборава злочина

Аутор: Борка Г. Требјешанинпонедељак, 21.04.2014. у 22:00

Најновија представа храброг, контроверзног хрватског редитеља Оливера Фрљића „Александра Зец” премијерно је изведена прошлог уторка на сцени Хрватског културног дома на Сушаку у Ријеци уз мук, без аплауза.

Потресна представа „Александра Зец” говори о трагичној судбини дванаестогодишње српске девојчице Александре, која је заједно с мајком убијена децембра 1991. године на обронцима Сљемена, док је њен отац Михајло убијен испред куће. У кућу породице Зец у Загребу упало је пет припадника резервног састава полиције под командом Томислава Мерчепа.

Представу „Александра Зец” сматрате изузетно важном у суочавању са прошлошћу. На шта сте хтели да укажете својим најновијим сценским остварењем?

Ова представа је сценски крик против заборава. Селективно национално памћење заборавља оне цивилне жртве које не подржавају прокламовану истину о претходном рату. Убиство чланова породице Зец починили су припадници јединице резервног састава МУП-а у Загребу, ван зоне директних ратних деловања. Истражни судија је приликом њиховог испитивања направио процедуралне грешке због којих су ослобођени. Фрањо Туђман је једног од њих одликовао за заслуге у рату. Држава никада није хтела да преузме моралну одговорност за оно што се догодило. Није санкционисала онога ко је направио процедуралне грешке у судском процесу. Преживелим члановима породице Зец, Гордани и Душану, није исплатила „одштету”, него „једнократну новчану помоћ”.

Ни пре премијере нисте гајили наду да ће третман теме и представе бити много другачији. „Александра Зец” је на премијери у Ријеци изведена без аплауза? О чему то говори?

Публици је јасно да ово није само још једна представа. Овде се говори о широј друштвеној одговорности која укључује и њену пасивност. Друштвена заједница, када је реч о овом случају, углавном је била неми посматрач. Медијски напади који представу прате од њене прве најаве израз су те исте неспремности делова овог друштва да се и данас, 23 године касније, суочи са страшним злочином који је почињен у његово име и под највишим државним протекторатом. Ситуација на крају ове представе подсећа ме на ситуацију на крају суботичког „Кукавичлука”. Након што глумци изговоре 505 имена убијених у Сребреници, која су научили напамет као покушај да злочин и његове жртве персонализују и откину од заборава, публика је такође неко време остала да седи у тишини. Аплауз у тој ситуацији може бити само израз врхунског цинизма – ми ћемо се, свему одгледаном упркос, поново сакрити у сигурност позоришне конвенције.

Представа „Александра Зец” није документаристичка реконструкција, већ сте се бавили емоционалним стањем породице. Зашто сте се одлучили за овакву сценску форму?

Спој малициозности и позоришне неписмености готово по правилу покушава да дисквалификује моје представе нападом на њихов сценски језик. То је та врла критика чије је мишљење театра заглавило негде на крају 19. века и која је неспособна да препозна сценске форме које су одавно институционализоване. Онда добијамо претенциозне и бесмислене синтагме типа „етика против естетике”, као што је био пример с представом „Зоран Ђинђић”. Овде сам намерно ишао на другачији језик који развија емпатијски потенцијал гледаоца према гледаном. Надао сам се, а одређене реакције показују да се то и догодило, да ће публика схватити да је немо проматрање такође један облик саучесништва у злочину који се посматра.

Приликом рада на представи проучили сте готово цели судски спис о случају породице Зец: од обдукцијских налаза, балистичког вештачења… Којој и каквој публици желите да се обратите представом „Александра Зец”?

Овај тип мојих представа увек има барем три публике. Једна су гледаоци који присуствују конкретном позоришном чину. У другу спадају они који с представом комуницирају посредно, кроз њене различите медијске изведбе. Као што се могло видети, она је почела деловати много пре него што је изведена, пре него што је реализована у конкретном сценском материјалу. Антагонизација друштва у вези са случајем породице Зец и свега што он представља, још једна је од њених изведби. Трећа публика су центри политичке моћи, директни покровитељи злочина којим се бавимо и њихове различите политичке континуације.

У свој својој слабости позориште има снаге да направи оно што се данас не усуђује да направи ниједан суд. У чему је снага представе „Александра Зец”?

У томе што је 23 године после овог убиства смогла снаге да каже „не” забораву на наше суграђане који су страдали јер су били „криве” националности. Што је отворила питање које је за надлежне државне институције одавно стављено ад акта. Што је подсетила да живимо у друштву у којем злочин може проћи некажњено.

Како видите будућност представе „Александра Зец”?

„Александра Зец” ће после ријечке премијере најпре бити изведена у Загребу, граду у којем се овај страшни злочин и догодио. После тога следи гостовање у Београду, Сарајеву и Будви. То је оно што за сада знам. Волео бих да представу могу видети тинејџери у доби у којој је Александра била када је убијена, она популација чије мишљење још није потпуно укалупљено у постојеће етно-матрице. Схватити да насилна смрт брише све разлике међу жртвама, па и оне националне, лекција је коју би нека нова генерација морала да научи.


Коментари1
e1bf3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

The Clash
Ni jedan komentar na temu predstave?Zanimljivo.I želeo bih napomenuti,autor intervjua greši kad da Oliver Frljića predstavla kao kontroverznog reditelja.On nije ni po čemu kontroverzan.Oliver Frljijć jednostavno u svim svojim dramama iznosi na videlo sve ono o čemu svi manje-više znaju i ćute.I ne žele da se suoče sa svojom sramotom. Toliko.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља