Од нашег специјалног извештача
Нанђинг – „Дођите с добрим апетитом јер, када је реч о храни, Нанђинг вас неће изневерити”, кажу у престоници најмногољудније кинеске провинције Ђијангсу (80 милиона становника). Нанђинг већ вековима носи и надимак – Престоница од жада, због магије украсних предмета од овог племенитог камена.

Овај град од осам милиона становника одавно је познат по разнобојном свиленом цвећу, сачињеном на филигрански начин, а однедавно и по корупционашком скандалу, када је ухапшен градоначелник Ђи Ђиђањ. Овај, како тврде, увек распричани политичар и лидер КП Кине у Нанђингу смењен је с руководећих функција „под сумњама за озбиљно кршење партијске дисциплине”, како је званично саопштено.

Детаљи овог случаја нису наведени, а нејасне оптужбе обично подразумевају примање мита, проневере и злоупотребе положаја. Ђи је овде у Нанђингу био познат и по надимку Градоначелник булдожер јер је раскопао пола Нанђинга због грандоманских пројеката. „Нанђинг ће имати облик светске метрополе”, обећавао је Ђи.

Нанђинг, иначе, има квадратни облик и налази се на месту на коме се провинција Ђијангсу додирује са четири провинције – Хубејом, Хунаном, Анхуијем и Ђеђијангом, заузимајући важан стратешки положај.

Нанђинг данас представља мешавину древне и модерне Кине. Окружује га Зид Минга, најдужи градски зид на свету (32 километра), док се у градском подручју налази неколико супермодерних економских зона, начичканих фабричким здањима.

Нанђинг има древну историју дугу 2.000 година. Био је престоница у шест династија (од Источног Ђина до позног Танга). Кад Кинези причају о прошлости Нанђинга, често употребљавају израз „лепоте шест династија”.

У возу за Нанђинг (Фото Ројтерс)

У време Источних Ђина (317–420), Кинези су масовно почели да се досељавају са севера у Нанђинг. То је била прва велика миграција становништва у кинеској историји, када су равнице доњег и средњег тока реке Јангце претворене у богату област.

Ко дође у Нанђинг мора да посети Меморијални центар Ђангдунгмен, кажу Кинези, и да проба да схвати шта се овде дешавало те проклете и крваве зиме 1937. године, када је јапанска свирепост превазилазила машту. Једни тврде да су јапански војници тада били на ивици нервног слома због умора, глади и страха, док други сматрају да је то био просто производ болесног јапанског царства гладног моћи.

За свега неколико седмица јапански војници у походу на Нанђинг масакрирали су свих 300.000 кинеских цивила. Кад су завршили, кажу овдашње приче, нису били потребни чамци да се пређе река Јангце: „могло се ходати по лешевима”. Јапански покољ у Нанђингу је најкрвавија прича у кинеској историји, сматрају Кинези. Зато у овдашњим ресторанима на најбогатијим јеловницима нема ни сушија, а камоли мисо супе.

Нанђинг је био и престоница Републике Кине, под влашћу Куоминтанга, у два наврата до 1949. године, када су кинески комунисти, под вођством Мао Цедунга, вратили престоницу у Пекинг.

У подножју Пурпурне планине Циђинг, на периферији Нанђинга, налази се маузолеј Сун Јатсена, славног вође који је збацио последњу кинеску династију Ћинг (1644–1911) и основао Републику Кину. Кинески званичници данас називају Суна „великим пиониром демократске револуције”.

Међу туристичким атракцијама Нанђинга истиче се прекрасно језеро Сјуанву, величанствена стена Јенци, гробнице Сјао и храм Лингу. Преко реке Јангце уздиже се величанствени мост, дугачак четири и по километра. На два нивоа повезује железничку пругу Нанђинг–Шангај, као и мрежу аутострада.

Где год се окренете – ресторани, док је храна изложена у скоро сваком излогу. Странац овде прво једе очима. Преовлађују месне прерађевине – километри кобасица, вагони пилетине и прегршт рибе, укључујући високо цењеног белог главаша.

Фестивали у Нанђингу окупљају велики број учесника и посматрача (Фото Ројтерс)

Овде имају изузетно разноврсну кухињу, а један од типичних начина кувања је тзв. црвени дунст, када се месо лагано крчка у тамном соја сосу, шећеру и мору зачина. И најскромнији обед мора се састојати од неколико јела. Тачније – и овде важи кинеско правило: колико људи за столом, толико јела, плус једно посебно укусно.

У кухињи провинције Ђијангсу преовлађују два укуса – слано и слатко.

А за време обеда пије се углавном вино или слатки јогурт. По обичају, на трпезу се износи само једна сорта вина, а пије се лако загрејано. Сматра се крајње непристојним да човек пије сам. За разлику од шољице чаја, вино треба налити до самог врха. „Чај наливај напола, вино – до краја”, гласи кинеска пословица.

Кинези се последњих година масовно враћају и традицији пијења чаја: и у Нанђингу ничу нове чајџинице где се чај служи ритуално, као у стара времена. Ту се људи окупљају, ћаскају, читају новине и гасе жеђ. Седе за малим столовима и стрпљиво чекају да испред њих ставе усијани чајник, док миришљава пара испуњава просторију. Зелени чај заузима царско место међу безброј врста кинеских чајева. Он је најздравији, тврде овде.

А када Кинези наздрављају, увек пију на екс, уз повик „Ган беи!” (осуши чашу) – а затим је преврну да би показали поштење. Овде то раде за скоро сваким нанђиншким столом.

Нанђинг, иначе, на кинеском језику значи Јужна престоница, док је Бејђинг, како Кинези називају Пекинг, Северна престоница.