недеља, 18.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:30
ПОД ЛУПОМ: СВЕ МАЊЕ ЧИТАМО

Књиге нико не „лајкује”

Уместо обимне лектире неки педагози предлажу да се у школско градиво уврсти свега неколико најважнијих писаца. Они тврде да би „Ана Карењина” могла да буде обрађивана и анализирана цело једно полугође, па би ученици много више научили о животу и заволели читање
Аутор: Драгољуб Стевановићпонедељак, 05.05.2014. у 08:00
У Србији само три одсто људи чита књиге, било да је реч о белетристици било о стручној литератури, а ученици основних и средњих школа не желе да „траће време” на Достојевског, Толстоја, Фокнера, Стендала...

Шта се данас чита, које књиге се траже, шта је на топ листама? То су нека питања која су се ових дана постављала поводом Светског дана књиге, а на неким стручним скуповима било је покушаја да се дају и неки поучни одговори. Тако је Задужбина „Доситеј Обрадовић” успела да окупи више реномираних стручњака, филолога и психолога, професора језика и књижевности, не би ли се дошло до озбиљнијих закључака о томе шта и како даље.

Сви се слажу да стање никада није било овако забрињавајуће. Ученици основних и средњих школа сматрају важна књижевна дела потпуно небитним и не желе да „траће време” на једног Достојевског, Толстоја, Фокнера, Стендала. Да би добили оцену прочитају по неки одломак или инстант препричан садржај на интеренту, науче за пролазну оцену и врате се својим твитовима и „Фејсбуку”, порукама, где се дописују помоћу скраћеница које само они разумеју. Такав поједностављен начин комуникације као резултат има последицу смањивање интелектуалних потенцијала и доводи до функционалне неписмености. 

Треба рећи и да се некада књигом убијала досада, а данас је изазова за доколицу на претек. Пре свега, друштвене мреже, поруке, компјутерске игрице које су, мора се признати, забавније од читања романа и приповетки и веома смарајуће за младу генерацију која је навијена да другачије мисли и да међусобно комуницира.

Др Александар Миловановић, председник Друштва за српски језик и књижевност, истиче до чега то све доводи, па тако наводи пример превођења литерарних дела са енглеског на српски језик. Проблем је у томе што ма колико неко добро говорио овај страни језик, ако није довољно читао литературу, он нема неопходно шире знање, па не може бити ни добар преводилац. Он нам наводи као примере да је, рецимо, наилазио гледајући стране филмове на скандалозне преводе, па је тако због непознавања Библије Јован Крститељ преведен као Џон Баптист, а Јаков као Џејкоб.

– Французи имају чак дванаест часова недељно француског језика у средњој школи, што је много више него код нас. У Србији за 12 година школовања ученик има укупно две хиљаде часова српског језика. То изгледа много, али у поређењу са другим земљама, ми смо на дну лествице у региону. У неким земљама то је и пет и шест хиљада часова. И ми смо тражили да се повећа фонд, али за сада имамо обећање надлежних да се макар неће даље смањивати фонд часова – каже др Милановић.

Најновији подаци кажу да је у Србији једна трећина ученика функционално неписмена, да су наши уџбеници тешки и неразумљиви, са пуно страних речи, рогобатних реченица и неважних информација, да су у просеку стари двадесет година, док данас информација за 30 секунди обиђе свет. Данас ђаци, посебно они из урбаних средина, не знају чак ни шта значе речи као што су косинаили коса раван, иако су те речи могу лако „дешифровати” по начину настајања ( косина од косо, кос....)

Психолог др Јасмина Шефер из Института за педагошка истраживања сматра да је излаз у осавремењивању програма, и новом приступу књижевности у школама, како се то ради и у многим земљама у иностранству које постижу боље резултате на ПИСА тестовима. Уместо да јуримо програме да би савладали све књижевне правце, да покријемо све писце и прођемо кроз све периоде треба се усредсредити на суштину.

– Зашто не би професори цело полугође обрађивали са ученицима само једно књижевно дело. Ишли од одломка до одломка, читали и дискутовали оно што је животно важно и поучно. Из „Ане Карењине” можете да извучете педесет реченица које могу да покрију педесет часова. У градиво треба уврстити мало писаца, само оне најважније, Шекспира, Достојевског, Сервантеса, Хомера, али проћи кроз њихово дело дубински. Кад тако прочитају три књиге од четврте ће већ ићи лакше. Зар „Ана Карењина” није и данас актуелна, сви се ми рађамо, умиремо, волимо, а у том роману све то имате. И о љубави и превари, браку, причу о смрти, о растанку, сваког часа би могла да се међу ученицима поведе полемика, а дело би се читало лагано, три-четири месеца. Ученици би тако научили како да заиста прочитају дубински једно књижевно дело, тако би сте их увели и у познавање и неких историјских тема и друштвених односа, па чак и филозофије живота. Боље је једну књигу свеобухватно анализирати него прочитати тридесет одломака из разних књижевних дела да би се добило оцена, а ефекат је никакав – каже др Јасмина Шефер. 

Криза читања није само наша одлика, то је глобални тренд. Пре десет година нико се од српских ученика није бавио мобилним телефонима, није писао стотине порука, а сада то раде. Они не могу да не једу или да не спавају, не могу да не иду у школу, па зато то додатно време које им је потребно за комуникацију, порукама и преко друштвених мрежа откидају од читања, учења и рекреације.

Вељко Брборић, управник катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду, наглашава да је потребно осавременити и променити наставне планове и програме у основним и средим школама.

– Многи ученици када погледају списак књига за лектиру једноставно кажу да они то неће читати. И у гимназијама опада проценат ученика који читају, а о средњим стручним школама да се и не говори. Истраживања су показала да тек сваки десети гимназијалац прочита Бокачов „Декамерон”, „Злочин и казну” од Достојевског 12 одсто, ретко које дело обавезне лектире прочита половина ученика, а није мали број ни оних који нису за све четири године средње школе прочитали ниједно дело из лектире – каже професор др Вељко Брборић.

Зорица Несторовић, ванренди професор и заменик Друштва за српски језик и књижевност, наглашава да је потреба за читањем суштаствена потреба којом се открива свет и само биће. Она указује на пример са Сајма књига где је сваке године обавезно најприсутнија проза Паола Коеља, Дучићево „Благо цара Радована” и књиге, кратки рецепти за срећу, храном до среће, миром до среће, решавањем конфликта до среће, медитацијом до среће, у тврдом и меком повезу, на ћирилици и латиници, у џепном и луксузном издању.

– Сматрам да нам то довољно говори о човековој потреби да у једноставно написаном, по могућству што краћем, али не и потпуно површном тексту, првенствено прозном открије одговоре на вечита питања о љубави, мушко-женским односима, прељуби, вери, болести, истини, смрти. Таква литература не оптерећује читаоца, а даје му оно неопходно зрнце мудрости  или умешности које би могли да примене у животу. Алегоријска прича Паола Коеља која је налик параболама о искушењима савременог човека не оптерећује читаоца, али му даје оно што му је потребно – мудрост у инстант паковању – истиче професорка др Зорица Несторовић. 

Потреба човека је ту. Ваља само на њу правилно одговорити. Не тако што ћемо укинути школску лектиру, већ што ћемо је модернизовати, променити, осавременити. Лектири мора да се врати ранији статус, али уз другачије изборе и кроз занимљивије тумачење текстова. Објашњења не смеју бити неразумљива, како ученици не би трагали за информацијама на интернет страницама, јер тамо има много грешака, барем када је реч о литератури, истиче наша саговорница.

Институт за педагошка истраживања на основу својих искустава и истраживања које је спровео указује баш то, да су многи уџбеници херметички писани, на неразумљивом, готово интернационалном језику и на академском нивоу, као да су за факултете. 

– У психологији је познато да морате да дајете умерено тешке задатке да би могли да мотивишете ученике. Основно је да је постављени задатак изазован, да није досадан и да је достижан. А градиво је тако постављено да је нажалост, за многе ученике недостижно – закључује др Јасмина Шефер са Института за педагошка истраживања.

------------------------------------------------------------------

Три одсто – чита

У својој истраживачкој студији „Шта млади највише читају” ауторка Јелена Доброта дошла је до закључка да се и код нас и у свету јавља све већа забринутост да ће се у будућности читалачке навике све више смањивати због технолошких промена. Она је навела податак да скоро трећина ученика четвртог разреда средње школе у Америци (САД) имају способност читања која је испод „основне”. Свет им је сужен њиховом неспособношћу да написане речи преведу у смислен текст.

Аналитичари у Србију кажу да је један од најсигурнијих показатеља колико је једна нација заиста образована чињеница колико њени припадници књига прочитају. Библиотекари су израчунали да у Србији само три одсто људи чита књиге, било да је реч о белетристици било о стручној литератури. Тај податак се поклапа са бројем високообразованих људи који иначе спадају у редовну читалачку публику.  

------------------------------------------------------------------

Нови говор

Овакав разговор двоје средњошколаца не би разумела ниједна старија особа

– Хејтујем те што ми ниси лајковао статус на фејсу!

– Сори, али нисам у фулу ових дана.

Ипак, лингвисти сматрају да иако млади у међусобној комуникацији употребљавају врло мало речи они се одлично разумеју. Оно што им се мора замерити јесте да начин комуникације са вршњацима не треба да буде једини модел изражавања, већ да развијају вештину комуникације и са осталим старосним и социјалним групама. А управо у развијању језичких навика највећу улогу имају школа и родитељи.

Институт за педагошка истраживања дошао је до закључка да наши ученици имају проблем у познавању граматике, правописа и језичког фонда. Тако на пример многи не знају шта значе речи као што су; изазов, теразије, кубе, колекција, плато, а реч „екстра” замењује им читав низ израза као што су „изванредно”, „дивно”, „лепо”, „изузетно”, „сјајно”, „неописиво”, „посебно”, „узбудљиво”, симпатично”, „оригинално”. Нови говор је кратак, са пуно скраћеница, нема више чак ни оних старих израза у жаргону као што су кева, ћале, профан, смор, риба, фрајер...

Сада је супер на фејсу суп, хвала је тенкс, смејем се гласно „лол”, а бити изненађен је „омг”, или како би Енглези рекли „о мај гад”.


Коментари3
bb3e7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mihailo Tešić
Umesto što se lamentira nad knjigama, mogli bi se pozabaviti uzrokom problema - a to je zašto se ne čita? Pa zato što ti lektira-romani koji se poturaju deci prosto nisu relevantni za nekoga ko ima 14-18 godina. Suviše je sve to anahrono, to što u vreme profesorske mladosti nije bilo baš druge zabave osim knjiga je glavni razlog što se više čitalo tada, a ne što su danas klinci glupi. Sada postoji proliferacija sadržaja i veća dostupnost, i samim tim je prirodno da opada fokus i mogućnost koncentracije. Još uvek je veliko pitanje da li to zaista utiče na kvalitet intelekta, jasno je da je to nedostatak u nekim sferama ljudske delatnosti gde je potrebno povezivanje podataka u nove celine (filozofija, kreativci) i precizno ekspertsko znanje jedne teme (klasični inženjeri) ali znači u nekim drugim (menadžment, IT inženjeri, kreativci) Ovakva prazna lamentiranja su čist konzervativni refleks neshvatanja i neprihvatanja neminovnih promena koje uopšte ne moraju biti na gore.
Марина Панић
Основно питање које свако од нас треба да постави себи, пре свега, а касније и да одговор објасни својим ђацима је: зашто радим баш ову лектиру, баш овај одломак, баш ову песму? Морамо проникнути у те одговоре пре него ли почнемо с радом и онда су нам и лекције јасне. И неће бити обимне. Радила сам у ОШ, и то пре ове реформе, и налазила оправдање за свако књижевно дело. Не могу рећи да ми се оно допадало, али сам увек разумела његову функцију у образовно-васпитном процесу. Подвлачим: образован и васпитан, јер књиђжевна дела имају и ту утилитарну компоненту, а не искључиво естетску. Међути, после ове "реформе" нисам начисто са функцијом појединих дела, или се можда нисам ставила у ситуацију да о томе размишљам јер сам променила школу. У гимназији увек објасним ђацима зашто радимо Ромеа и Јулију у првој години, а после Хамлета у четвртој. Мени је јасно, и онда и знам на које елементе обраћам пажњу, а преко којих само претрчавам.
B P
Било то неком тужно или не, број конзумената културе (у свету) креће се између 2-3% популације. Тренутни светски тренд је да се тај проценат - преполови. Шта ће Капиталу мислећи човек (грађанин, радник...)? Процес читања се не афирмише јер он води слободи мисли, а то баш и није пожељна категорија у овом добу (пођимо од домаће сцене па до било које државе у свету). За очекивати је да све што је у вези са читањем (тим "мучним, спорим, смарајућим" процесом) буде апострофирано као - губљење времена (не знам само шта то толико важно може да се уради у међувремену?). Можда нисам био довољно јасан: издавачи, библиотекари и просветари су једина сламка спаса за слободну мисао човечанства. Ако не поврате веру у читање и учине га наново популарним, чиповање беба ће бити најмање зло које нас сналази.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља