Петнаестог маја навршава се век од смрти највећег књижевног критичара којег је Србија икада имала. Но, осим што је био изузетан књижевни критичар, упркос огрешењу о Владислава Петковића Диса, Скерлић је био и непревазиђени идеолог радикалне демократије. Увидевши да развитку демократије и цивилизованог живота у Србији с краја 19. и почетком 20. века сметају како ауторитарне тенденције последња два Обреновића, тако и капитализам у настајању, те империјализам Аустроугарске, млади Скерлић (умро је прерано, у напону снаге, када је имао тек 37 година) искрено се и бескомпромисно борио како против ауторитарних тежњи владара и лукавих политичара (попут Николе Пашића), тако и против „банкократије” (термин је он сковао) његовог времена и империјализма Аустроугарске и Русије.

Првобитно је, упијајући мисли Светозара Марковића, припадао Социјалдемократској странци, али његова рационална природа, противна свакој тежњи да му слободну мисао неко зароби, није могла прихватити марксистички догматизам тадашњих социјалиста. Отуда се морао повући из ове странке, иако је задржао многе не само просветитељске, већ и левичарске идеје: антикапиталистичко залагање за једнакост, противљење свакој ирационалности, а нарочито црквеном ауторитету (због тога је 1905. године отворено био против увођења Теолошког факултета на Универзитет у Београду), тежња да се тада увелико неписмени, потхрањени и у алкохолизму огрезли народ просвети и цивилизује, критички национализам чији је циљ исправљање уочених мана сопственог народа, интернационализам, исказан у борби за једнакост малих и великих нација, и борба против империјализма.

Но, осим тога, Скерлића његов изражени, иако критички, национализам није омео да увиди да је народ којем припада недовољно јак да се избори са свим проблемима који су Србију и остале земље у којима су Срби живели тиштили, па је стога сматрао да тек сложан рад Срба и Хрвата, па и Бугара и Словенаца, може донети добра у борби против империјализма антисрпски и антијугословенски усмерене Хабзбуршке монархије. Зато је неуморно осуђивао исцрпљивање српске и хрватске штампе у „идиотским расправама о крађи језика”. Схватао је, наиме, да без сарадње Јужних Словена Балкан не може припадати балканским народима, већ ће несумњиво бити монета за поткусуривање великих империја. Стога је, гнушајући се „професионалних патриота”, убедљиво навео сопствене разлоге за заговарање југословенства: „За наше мале народе има свега два пута: ’бити или не бити’, сложити се, сјединити се, па живети и развијати се, или остати растрзан суровим, убилачким међусобним борбама, проводити дане у номиналној независности, и очекивати дан када ће се постати или руска губернија или аустријска провинција”. Нажалост, док је Скерлићева генерација остварила у Краљевини СХС (Југославији) истинску, а не само номиналну независност, и док је генерација после његове поново успоставила ту независност након потпуног губљења националне слободе у Другом светском рату, генерација којој припада писац ових редака проћердала је солидан капитал који су јој преци оставили и дошла је у ситуацију да бира између сличних алтернатива онима које су владале пред Први светски рат.

Не треба се чудити; ко не извуче поуке из сопствене прошлости, најчешће је осуђен на понављање грешака. Скерлић би извесно неизрециво тужан био да може да види како су империје, уз свесрдну помоћ самих у национализму сасвим пропалих Јужних Словена, разорили државу чије стварање није дочекао, а о којој је разборито говорио и писао пре стотину и више година. Вероватно би у очајању гледао шта су потомци, несрећни пиромани, урадили, како ништа нису научили, како их поново треба просвећивати, јер једнако пију и уско националистички мисле као и крајем 19. века. Уистину, југословенска идеја је завладала академском омладином пред балканске и Први светски рат. Тада су Скерлићеви радови били најчитанији у Народној библиотеци, а данас су то књиге водитељки ТВ емисија лаганог садржаја.

Скерлић не може да нас види, што је добро и за њега и за нас. Питање је, међутим, да ли овај и будући нараштаји имају снаге да се суоче са свом невољом у коју их је ускогруди национализам бацио и да ли из тешког историјског пораза могу извући одговарајуће поуке? Добро је што су тренутно водећи људи Србије напустили националистичке илузије њихове младости, па и сан о „руској губернији”, али није утешно што се намеће воља демагога који следе диктат капитала, свеједно да ли арапског, српског, руског, америчког или немачког.

Доцент на Филозофском факултету у Београду