уторак, 19.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:50

Не може се побећи од духа своје епохе

понедељак, 12.05.2014. у 22:00
(Фото Француски институт)

Реченица Светог Августина: „Свет је попут човека – рађа се, расте и умире”, епиграф је романа „Беседа о паду Рима” француског писца Жерома Ферарија, који је за ово дело добио Гонкурову награду за 2012. и који ће сутра, на „Молијеровим данима” у Француском институту у Београду, примити и Гонкурову награду студената Србије коју су му ови доделили прошле године. „Према наградама читалаца аутори осећају посебну нежност зато што је код таквих признања љубав према литератури једини критеријум за избор”, каже за „Политику” овај писац и преводилац који предаје филозофију у француској гимназији у Абу Дабију.

Роман „Беседа о паду Рима”, који је објављен и код нас у издању „Чаробне књиге” у преводу Мелите Лого Милутиновић, прати живот Марсела, рођеног на крају Првог светског рата, и његовог унука Матјеа који се враћа у земљу својих предака, на Корзику, где покушава да од једне обичне кафане направи „најбољи од свих могућих светова”. И Марселов и Матјеов свет, међутим, пропадају.

Идеју Светог Августина сте користили да покажете да велико царство није ништа друкчије од малог човека који расте и умире?

За мене је потресно то што Свети Августин пореди нешто тако велико као што је свет са човеком који је само честица у том свету. По њему, свет је као човек. Циклус њихове егзистенције је идентичан. Роман, дакле, прати кретање многих светова – епских, подругљивих, огромних и мајушних, а сви се они покоравају истом немилосрдном закону. Рађа се један свет, уздиже до зенита и пада, а тако је и са свим мојим јунацима.

Као и ваш јунак Матје, и ви сте живели у Паризу и лета проводили код бабе и деде на Корзици, а затим се тамо настанили једно време. Зашто је Корзика тако привлачна за вас, иако је тамо као што и сами кажете све „окамењено”?

Заправо, много тога се променило на Корзици, нарочито у последњих педесет година! Мој деда ујак, коме сам роман посветио и који је и данас у пуној форми иако је рођен 1919, причао ми је много о тамошњем животу тридесетих година и за време рата. Мене Корзика не привлачи и оно што ме везује за њу није њен шарм. Она је мој дом. Али она ме највише занима са аспекта литературе. Спој туризма у његовој најсавременијој форми и једног очигледног архаизма је екстремно плодан са гледишта фикције. У мом роману, у једној сеоској кафани, сусрећу се људи који се иначе никада не би срели и њихово невероватно присуство претвара тај бифе у свет у малом. Тачно је да сам и ја као Матје желео тамо да се вратим, али ја нисам пропао као он. Моји јунаци имају тешкоће да нађу своје место, свугде се осећају као странци.

Да ли сте се и ви осећали као странац у Алжиру, где сте предавали филозофију, или сада у Абу Дабију?

Ја волим да се осећам као странац. Не путујем да бих се осећао као код куће. У Алжиру сам предавао од 2003. до 2007. У моменту поновног одласка у иностранство, 2012. године, избор арапског света ми се поново наметнуо и изабрао сам земљу која не личи на Магреб.

Колико је Гонкурова награда утицала на ваш реноме међу средњошколцима којима сте професор, а и на ваше обавезе?

Они су наравно задовољни мојим успехом, али ја са њима никада нисам волео да причам о мојим литерарним активностима. У лицеју сам искључиво професор филозофије, а не романсијер. Делује ми помало непристојно да мешам те две ствари. Хтео сам да наставим да предајем, али Гонкурова награда је отежала ствари. Веома сам тражен, много путујем и заиста имам потребу да се мало одморим. Узећу, дакле, годину дана одмора. Али рачунам да ћу се вратити послу професора чим то буде могуће.

Када сте добили Гонкурову награду, рекли сте да сте били убеђени да ће овај роман проузроковати ваш књижевни крах. Зашто?

Кад сам рекао крах, мислио сам да неће постићи комерцијални успех. То је мој седми роман и само је шести „Тамо где сам оставио душу” имао добру продају. Тај шести говори о примени мучења током рата у Алжиру, што је једна од такозваних великих тема, па је, сматрам, то био узрок његовог успеха. Међутим, „Беседа о паду Рима” се дешава у једном малом бару на Корзици и био сам дакле убеђен да ме читаоци, који су ме открили у претходном роману, неће следити, утолико пре што ми се присуство Светог Августина није чинило нарочито атрактивним са комерцијалног аспекта. Десило се супротно, мада ми уопште није јасно зашто, али не жалим се због тога.

Читалац вашег романа стиче утисак да сте га писали у великом надахнућу?

Да будем искрен, пре свега сам га писао у великој муци. Потрошио сам много времена да бих дотерао приповедачки механизам. Имао сам све елементе: одлазак из Париза, бифе, живот једног човека који је прошао кроз једно столеће као фантом, беседу Светог Августина, али елементи нису довољни. Требало их је поређати тако да се добије хармонична целина.

Пребацује вам се наклоност ка апокалипси, а ви кажете да је сва савремена литература таква?

Чини се да од почетка 2000. године крај света постаје веома присутна тема у литератури. У САД то је без сумње последица онога што се догодило 11. септембра, а у Европи дубоког осећања да она више није центар света. Морал је посустао, чини ми се. Не може се побећи од духа своје епохе.

Видите ли и нешто позитивно данас?

Без сумње видим, али не верујем да се свет може делити на позитивно и негативно. Свет је целина и треба га сагледавати глобално, укључујући и оно у њему што је гнусно. Не верујем много у повремени бољитак.

Како оцењујете актуелну ситуацију у Француској: политичку, културну, друштвену?

Нисам тако добар политички аналитичар. Али Француска има изванредно разгранату културну мрежу. То је њено последње богатство, али и највредније и ја се надам се да ће умети бар њега да сачува.

----------------------------------------------

Програм „Молијерових дана”

Бернар Пиво, Жером Ферари и Беноа Дитертр, гости шестих „Молијерових дана“, у организацији Француског института у Београду, стижу у Београд данас. Манифестација почиње вечерас у 18 сати у Дому омладине где ће Пиво, председник Академије Гонкур и човек који је много учинио за попуалризацију књижевности, разговарати са Павлом Секерушом о књижевном животу у Француској, месту књиге на радију и телевизији и улози књижевних награда. Сутра, 14. маја, у 18 сати у Француском институту је додела „Гонкурове награде студената Србије“ Жерому Ферарију за књигу „Беседа о паду Рима“ након чега следи сусрет са овим писцем у коме још учествују Милица Винавер и Мелита Лого Милутиновић. У червртак, 15. маја, такође у Француском институту, у 17 сати је додела награде „Бранко Јелић“ за најбољи превод франкофоног дела на српски језик, а од 18 сати је сусрет са писцем Беноа Дитертром у коме још учествују Ивана Хаџи-Поповић и Петар Пеца Поповић. У петак, 16. маја, Жером Ферари ће разговарати са читаоцима у Новом Саду, у тамошњем Француском институту од 17.30 сати.

Гордана Поповић


Коментари0
71e94
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља