уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 14.05.2014. у 15:00

Знате ли неког судију, адвоката...

Не, не треба ми веза... У ствари, ево како је почело. На ђурђевданској вечери, већ смо били савладали јагњетину (право време да се започне разговор о политици), узе слово један угледан млађи човек. Сваке године, каже, питам студенте – знате ли неког судију, адвоката, било кога, за кога би се могло рећи да је обележио српску правну историју. Може и југословенску, нема везе.

Некако ми је лакнуло што нисам правник (мада ни правници не знадоше за таквога), али питање остаде у ваздуху. Стварно, знам ли ја некога на власти, или на некој важној функцији ко је обележио српску историју – својом чашћу, праведном одлуком, личним чином вредним памћења? И сетих се, знам, често сам ту причу слушала у детињству.

А прича каже како је шездесетих година друг Тито посетио Народни музеј са неким од својих несврстаних пријатеља – беше ли то Насер, Бургиба, Хајле Селасије, сад, не сећам се, а није баш ни важно. Углавном, госту се једна слика јако допала, па Тито замоли директора музеја да је запакује – да гост понесе кући! На шта је, прича каже, директор музеја рекао: „Само преко мене мртвог”. Прича даље каже да је овај човек касније био тихо смењен и да му се ништа страшно није догодило – да је само пре времена пензионисан. А слика – остала у музеју, да не заборавим најважније.

Сва је срећа што сам причу прећутала, не укључивши се у онај разговор о херојима без митраљеза и ручне бомбе. Јер се касније испоставило да се приче о директору музеја и „слици за понети” нико не сећа. А нема ни писаних трагова. Је ли то била урбана легенда, кафанска психотерапија из седамдесетих година, ко ће то сад знати. Оно чега се највише сећам јесу разговори с мојим вршњацима, у којима бисмо се, увек када одрасли потегну ову причу, истог тренутка сагласили да и није баш тако дивно бити директор музеја, кад те на том месту чекају таква страшна искушења.

Недавно се слична тема опет покренула. У ускршњем „Утиску недеље”, где се причало о томе како се данас људи лако одлучују да седну на важна места, уз образложење – кад може онај (сад сами овде упишите име свог политичког љубимца) онда могу и ја. Што би све било већ сто пута виђено да не узе реч Саво Милошевић, фудбалска легенда. И одржа нам лекцију коју стварно треба да запамтимо. Проблем је, рече, у систему вредновања у нашој држави. Што се на позицијама налазе људи који апсолутно ту не треба да буду – људи који су погрешан пример, узор и идеал. И управо је то разлог да људи себи кажу па кад он може, могу и ја. И ево поруке за памћење: „Не, немој да гледаш њега, он стварно не може ништа. А можда не можеш ни ти, јер и сам кажеш да тај кога помињеш нити може било шта да уради, нити заслужује да буде ту”.

И куд се сада сетих нашег бившег шефа дипломатије, који ће остати запамћен по томе што је израдио дипломатски пасош ташти председника Србије, а себе окружио таблоидним лепотицама – да би сада, како медији јављају, постао саветник (истог тог) председника! Док ће га на месту шефа дипломатије наследити учесник афере „Кофер”, која се завршила тако што је случај судски застарео...

Добро, јесте то све политика. Политика је и то што је наша председница парламента променила пет политичких партија, што како каже није баш ни важно: „Мени је важно да сам увек била политички доследна себи и да сам знала шта радим”. Шта би тек било да ни себи самој није била доследна остаће мистерија.

Вероватно је чиста политика и то што је Борис Тадић јавно затражио да се испита одакле Ђиласу имовина. У реду, можда то и јесте политика, само, има ли политика икаквог смисла после овога? Као што је сигурно политика и то што је уз Небојшу Стефановића, титулу најевропљанин за 2013. годину понела лично Миланка Карић (која је награђена за најевропскији програм, баш тако пише у образложењу). А мора да је политика и то што је за председника скупштинског одбора за пољопривреду именован суперфиналиста ,,Фарме” харизматични Марјан Ристичевић. Има ли болније реформе од ове, размишљам, и закључујем да је барем за сада нема.

Што нас враћа на ону поруку, за памћење: „Не, немој да гледаш њега, он стварно не може ништа. А можда не можеш ни ти, јер и сам кажеш да тај кога помињеш нити може било шта да уради, нити заслужује да буде ту”.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

Коментари35
ae2d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Perišić
"Док ће га на месту шефа дипломатије наследити учесник афере „Кофер”, која се завршила тако што је случај судски застарео". Zaista, koće li Ivica sa koferčetom sa 100 evrića konačno ući u maricu?
Радосав Лазић
Прича је могла да се чује на ФФ-у, мало измењена али то је то. Двојица у кожним мантилима су хтели да однесу слику Паје Јовановића (највероватније). Директор је замолио да сачекају петнаестак минута, док напише своју оставку, како нараштаји не би учили да је то учињено у његовом мандату. Другови у кожњацима су тек тад схватили озбиљност ситуације и консултовали се с ким треба. Слика је остала на месту, директор такође. И пошто причамо исту причу радо бих да у коментарима нађем име тог човека јер то заслужује.
Radoje sa Kosova i Metohije
Danica lijepo ste ovo sročili, no neznam da li će ko to od odgovornih razumjeti. 14 godina je već prošlo, niti oni vide niti se narod protivi, nastao je MuK u državi srbiji. Skupiše se od svukuda, samo iz srbije najmanje. Titovo nasleđe opet po grbači srbskog naroda, glad, beda, nezaposlenost, vlada zemljom srbijom, odricanje delova teritorije, sve uz pomoć onih koji nisu odavde, sa malo srbskih torbara uz njih, koji obezbeđuju svoju budućnost.kad nebudu bili to što su danas. Oni se prilagođavaju svim vlastima koje vladaju srbijom, samo torba neka je puna, pa makar to na vlasti bio sestri Jure Fracetića koji je maljem radio u jasenovcu. Tako Amerika nalaže i mora se izvršiti. Svi branioci Srbskog bića su po njihovom morali biti u Hašku dušegubku, da se vječno odvoje od srbina i srbije, Danice.......!!!
неукротиви бунтовник
објавите све коментаре,који се критички односе према држави и друштву,не само оне који вам подилазе неком хвалом
Пера Ложач
Доследни себи, Професорка!!! Иако се не слажем са Вама у погледу економских питања, а можда нарочито због тога, имам потребу да Вам се дубоко наклоним на Мисли. Хвала Вам.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља