четвртак, 27.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02
ПОД ЛУПОМ: НЕПРЕКИДНА БОРБА С ПРИРОДОМ

Мрежа канала спас од поплава

Основни смисао уређења водених путева нису само транспорт или шетња туриста, него организовано управљање рекама да би се спречиле катастрофе, попут ове која нас је задесила прошлог викенда
Аутор: Дана Станковићпонедељак, 26.05.2014. у 08:00
Овако изгледа насип у Холандији, која је пример успешног каналисања воде

Холанђани немају поплаве иако се готово четвртина територије Холандије налази испод нивоа мора. А ми, да ли ћемо стално стрепети од сваке капи кише? Колико је потребно да се народ опорави од последица налета река које су кренуле неким својим путевима? Шта ако се сутра догоди нови велики талас? Хоће ли нам ова катастрофална ситуација коначно бити за наук?

Питање рађа питање, а одговор је, чини се, само један. Требало би само отићи у Холандију и уверити се како је човек од „бесног” Северног мора успео да преотме парче земље и створи целу једну државу. Своје станиште Холанђани бране системом канала (по последњим проценама, укупна дужина пловних путева је чак 5.046 километара), који се по изгледу и значају могу упоредити с мрежом крвних судова. Да није тих канала, који на крају имају пумпне станице помоћу којих се вода испумпава директно у море, један од лепших кутака на планети претворио би се у морско дно.

Међутим, када погледамо обрађена поља у равници, нама се чини да је то нормално и уобичајено. Ретко помислимо на чињеницу да се милион хектара Војводине такође налази испод нивоа великих вода у рекама које кроз њу протичу.

Како се радило некада…

Инжењер Никола Мирков, идејни творац хидросистема Дунав–Тиса–Дунав, говорио је да би се требало родити, одрасти и живети у овој бескрајној низији, то значи до сржи осетити јаде с водом и муке без воде, да би се могла схватити та вечна борба и чежња за њом. Ако су године влажне – стижу опасност и несрећа, ако је година сушна, невоља је још већа.

И, заиста, изградњом хидросистема Дунав–Тиса–Дунав постигнуто је комплексно и вишенаменско уређење вода у Војводини. Међутим, мало је познато да је већи део тог система изградила Југославија, а не Аустроугарска и Фрања Јосиф, како се намеће прича. Они јесу започели (њихов удео је око 25 одсто), али већи део пројекта настао је као плод широкодосежног изучавања режима вода у Војводини Николе Миркова, који је 1947. године изложио идеју о градњи хидросистема Дунав–Тиса–Дунав.

О томе је, најпре, информисана ондашња Народна скупштина АП Војводине, приликом мајског заседања, затим је исте године Народна скупштина Републике Србије прихватила ову идеју и унела у свој Петогодишњи план развитка народне привреде. За реализацију усвојеног подухвата предвиђено је тадашњих 4,5 милијарди динара. Већ почетком септембра 1947. године уредбом Владе НР Србије основана је и Дирекција за изградњу Великог канала Дунав–Тиса–Дунав, која је имала задатак да у непуних пет година реализује усвојену концепцију.

Децембра 1947. године, сарадњом стручњака Дирекције и инжењера Миркова, израђен је Основни пројекат Великог канала Дунав–Тиса–Дунав, а почетком 1948. године почела је израда Генералног пројекта. Носиоци овог рада били су инжењери Дирекције Жарко Шупут, Димитрије Милованов и Миленко Радонић.

Пратећи стручну литературу, Никола Мирков је стално био у току с актуелностима у хидроградњи. Залагао се да најновија достигнућа буду примењена и у Војводини. За заливне системе предложио је подземне бетонске цевоводе, као у Калифорнији, као и техничку сарадњу с Италијом и Француском, земљама које су имале значајна искуства у изградњи и експлоатацији иригационих система у Алжиру и Тунису. Размишљао је о могућностима међународног финансирања канала Дунав–Тиса–Дунав, па је крајем 1955. године препоручио да се у рад укључи група експерата која је проучавала моделе финансирања привредног развоја јужне Европе (Југославија, Италија, Грчка и Турска).

Никола Мирков је инсистирао да се што пре започне с радовима на терену, који би се изводили паралелно с истраживачким и пројектним активностима. Тако је рад на плану за градњу трајао читаву деценију, док је сам хидросистем – (који чине мрежа канала дужине 649 километара, од којих је 600 километара пловно, брана на Тиси код Новог Бечеја, 25 устава, 16 преводница и пет црпних станица – грађен од 1957. до 1977. године, када је окончан пуштањем у рад бране на Тиси. Тек тада је Војводина постала житница. До тада је била бара. Али, то неће нико да призна. Нажалост, Никола Мирков није дочекао да види завршетак свог највећег пројекта.

... а како би могло сада...

Наутичар Крста Пашковић из удружења „Дунавски пропелер” сматра да би по сличном принципу у целој Србији требало направити систем река и канала. Јер, основни смисао уређења водених путева нису само транспорт и туризам, него организовано управљање рекама да не би дошло до катастрофа, као што су поплаве, клизишта и губици људских живота.

– Лично сам видео водене путеве Енглеске, Француске, Канаде, Америке, Немачке, Белгије, Холандије и других развијених земаља. У већини тих држава водени путеви и водени ресурси су под посебним надзором и контролом војске, јер су од стратешког значаја. Код нас можда нешто и може да се уради, као што је, рецимо, хидросистем Дунав–Тиса–Дунав у Војводини, али онда од одржавања – ни трага ни гласа. А све што су створиле многе генерације кроз векове, једна генерација може да упропасти ако престане да осмишљено делује на одржавање и даље унапређење воденог режима – истиче Пашковић, додајући да је још једна нелогичност то што свуда где се води брига о воденим путевима најважнију улогу, поред државе, имају удружења аматера. Код нас је обрнуто.

Крста каже да никада неће заборавити да је, још 1990. године, Александар Аца Вељковић, тадашњи директор института „Јован Цвијић”, рекао да „Срби треба да схвате да Србија неће бити држава док се не уреди Моравски слив, јер Морава је кичма Србије. До тада ће стално имати поплаве, поплаве и поплаве. Ако неко и предложи решење, њих десет ће, како је говорио, опонирати и политичари ће га, идући линијом мањег отпора, одложити у фиоку.

– Струковни тим из Кине, који се борио да изгради канал Дунав–Морава–Вардар, до Егејског мора, урадио је елаборат и тврди да би такав канал финансијски био оправдан и прихватљив. И ја сам заговорник те идеје, говорио сам о томе и на Светској конференцији о рекама и каналима у Тулузу, јер сматрам да бисмо уређењем Мораве добили уређену Србију. Али, изгледа да овде нема довољно знања или воље, а можда недостаје обоје, па се испред интереса целокупног нашег народа ставља нечија сујета – критикује Крста Пашковић, не прихватајући изговоре да Морава нема довољно воде.

И Милан Бачевић, донедавни министар природних ресурса, рударства и просторног планирања, истицао је да би изградња овог канала била добар потез а и његова жеља. Међутим, када је о томе говорио, мало ко га озбиљно схватао, чак је наилазио и на разне непријатности и подсмехе.

По речима бившег министра, пловни канал Дунав–Морава–Вардар могао је да буде највећи стратешки пројекат државе, а прокопавањем овог канала Србија би једним ударцем решила два проблема – суше и поплаве. Како је својевремено објаснио нашем новинару у интервјуу за „Политику”, по његовој процени на тај начин би од плављења било заштићено око 80.000 хектара најквалитетнијег обрадивог земљишта, а исто толико би се у сушном периоду наводњавало попречним каналима. Пољопривредна производња била би утростручена, радило би до седам хидроелектрана снаге између 300 и 400 мегавати електричне струје, а пут до Солуна био би краћи за 1.200 километара.

Бачевић је био свестан да је реч о великом послу за који је потребна озбиљна припрема, али да средства за ову инвестицију нису 10 и 15 милијарди евра, како се спекулисало, при чему је предлагао стратешко партнерство или концесију, кредите никако. По његовој процени, прва етапа радова реално би могла да буде завршена у року од пет, а комплетан посао за седам до осам година. Све је у вези с овим пројектом и објашњењима некадашњег министра остало је само прича.

... кад пројекат већ постоји

Ипак, није само Бачевић био заговорник система канала у Србији. Остало је забележено и да је у свом извештају, др Миодраг Божиновић, професор у пензији Пољопривредног факултета у Новом Саду, писао је да је у периоду од 1993. до 1996. године у Институту за водопривреду „Јарослав Черни” у Београду израђена, ревидирана и предата наручиоцу Водопривредна основа Републике Србије. Међутим, тај базни плански водопривредни документ, како он наводи, није званично усвојен. Један од најчешће навођених разлога био је недостатак новца, мада је професор сумњао да се није свидео тадашњим властима. Но, када би се, на пример, после неке поплаве срачунала настала штета, показало се да је неупоредиво већа од пара које би се утрошиле за изградњу одговарајућег система заштите од поплава.

Да се овакве ствари не би и убудуће дешавале и да би се кренуло у решавање нагомиланих водопривредних проблема, професор је још тада говорио да би нова власт требало детаљно да прегледа и евентуално допуни или коригује израђену Водопривредну основу. Тек после тога надлежни би, заједно са стручњацима у овој области, и уз божју помоћ, могли нешто учинити за нашу водопривреду. При том би било најважније да се оцени колико би одмах требало издвојити средстава, не за будући развој, већ само за најнужније санирање и одржавање постојећих виталних водопривредних објеката и система. А за касније, видећемо.

--------------------------------------------------------------

Да смо почели на време

Холанђани су постали светски лидери у водопривреди и воденом инжењерингу. Захваљујући свом труду, знању и достигнућу, изградили су прелепу земљу. То не значи да се ова земља и данас не бори са водом. Још трају радови, стално дограђују и улажу, јер је то питање од националног интереса.

Највећа и најдужа брана изграђена је 1932. године. На половини те бране и ауто-пута који туда пролази, налази се изложба која приказује како се брана градила у оно време. Постоје записи да је тада сваки Холанђанин просечно јео један кромпир дневно, само да би направили ту брану. Јужну Холандију је 1953. године задесила велика поплава. Више од 1.800 људи изгубило је живот и тада је Холандија уложила још много новца у изградњу читавог система брана и мостова који ће у тој регији штити земљу од поплава. Тај немили догађај подстакао их је да уведу обавезну обуку пливања за сву децу, још пре него што пођу у школу, како би могли да се спасавају у случају евентуалних нових поплава, а свако у кући има и прслук за спасавање.

Како бисмо ми могли да кренемо стопама Холанђана? Крста Пашковић из удружења „Дунавски пропелер” још од деведесетих година прошлог века предлаже да свака општина и свака месна заједница, по директиви, сваке године уреди сто метара на левој и сто метара на десној обали реке и канала. Да смо тада почели, Пашковић је сигуран да бисмо данас имали потпуно другачију слику.

--------------------------------------------------------------

Где је свет, а где смо ми

Канал Ири се сматра најуспешнијим пројектом у Северној Америци. Био је пут ка успеху и просперитету америчке унутрашњости јер је иницирао „експлозију” градње других канала у САД, а градови дуж њих доживели су економски процват. Дугачак од 672,5 километара, канал Ири је био прва водена веза између атланске и морске обале и Великих језера. Изградња је почела 1815, а завршена је 1825. године. Канал је пролазио кроз шуме, стеновите литице и мочваре. Сви брдовити терени савладани су са 83 преводнице.

Систем канала у Канади такође представља фантастичан конструкторски подухват. Повезани су реке и језера, заобиђени брзаци, изграђене бране, хидроелектране, преводнице, марине, паркови... и све је стављено у функцију одрживог развоја.

И Канал ди Миди, изграђен у 17. веку, дело је достојно живота. Творца канала Пјер Пол Рикеа Французи с правом величају као краља. Канал, који се налази на југу Француске, повезује Атлантик са Средоземним морем, а дугачак је 360 километара и почиње од града Тулуза. Начин на који су грађевине стопљене с околином, ово техничко достигнуће учинио је уметничким делом за сва времена. Пре триста и више година канал је служио само за транспорт и трговину, а сада је претворен у једну од најатрактивнијих туристичких понуда Француске. Зашто и наше реке и канали не би изгледали тако, пита се Пашковић. Можда ће филмови „Тужна Морава” и „Тужна Србија”, коаутора Славољуба Пешића и Илије Станковића, покренути питање очувања животне средине у Србији на прави начин. У овом кључном моменту, када смо коначно указали на проблеме који се тичу свих нас, и када су и други чули наш вапај, морамо наставити даље, али са много више бриге о свему што нас окружује, поручује Пешић.


Коментари3
e9ba2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zora P.
Bravo, jedino sigurno i korisno rešenje- kanali -,spasiti se od poplava i od suše. Dovesti vodu kanalima gde je potrebna pomoću ispusta o kojima treba da brinu Srbija šume.
Maja M.
Ako je ideja profesora Bacevica zaista bila opravdana, neko se svojski potrudio da je ismeje. Mozda neko kome vise odgovaraju krediti od koncesija. Znacemo uskoro.
неко ко је изван странака
Нем теорије да ова ''политичка елита'' то схвати ни прихвати.....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља