недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:32

Од Николе Калабића сам направио јунака, а не губитника

Аутор: Славко Трошељсубота, 24.05.2014. у 21:57
Фото Ж. Јовановић

Глумац, драмски писац, редитељ, песник и афористичар Зоран Ранкић, представиће следећег месеца нову, десету књигу, овога пута афоризама и два одломка из драма „Збогом заувек, одмах се враћам”.

Рођен је 9. августа 1935. у Дервенти. Драмску школу завршио је у Сарајеву 1955, од кад је био члан локалног Народног позоришта, а од 1961. је у Београдском драмском.

Истакао се као тумач низа улога, а посебно у ТВ драми „Последњи чин”, као командант Горске гарде Никола Калабић. Остварио је улоге и на радију, а познат је и по интерпретацијама поезије. Аутор је драма „Калемегданци” и „Скретница” и збирке песама „Аорист”. За свој књижевни допринос сатири добио је много награда, као и најзначајније домаће признање „Радоје Домановић”.

Живи сам у Београду.

Чиме сте обележили одрастање?

У томе је учествовао Други светски рат, јер сам 1941. имао шест година. Као избеглицу из Босне, у Србију су ме довели у кућу деде по мајци, у Горњи Милановац, у слободу. Али, после три месеца спаљен је и тај град. Тиме је обележено моје детињство, а и живот.

Како сте ушли у глуму?

Нисам знао шта ћу са собом. У школи сам био лош у свему, сем у писању, па ми је претила опасност да други пут паднем у гимназији. На питање професора: „Шта ћеш ти у животу да радиш” чуо сам себе како кажем: „Бићу глумац”, а нисам баш знао шта то значи. Али, рекао сам и то сам био и остао цео живот.

Ко је све у Београду био уз вас?

Била је то, пре свега, моја велика љубав према Београду. Био сам поносан као глумац у граду који неизмерно волим, иако га не познајем. Али захваљујући људима из позоришта, управнику Београдског драмског Предрагу Динуловићу, као и редитељима Бори Драшковићу и Мирославу Беловићу, брзо сам постао Београђанин.

Како вас је освојила уметност?

Верујем да сам био намењен уметности. Прво сам, као дете, почео да цртам и да пишем песме, па сам отишао у глуму која ме је потпуно опчинила, а књижевност и афоризми су ми постали свакодневна игра речи и животних односа.

А како доживљавате позориште?

Позориште сам увек доживљавао као цркву. Себе у позоришту видим као свештеника уметности. Зато пуног срца играм и пред пуном салом и пред десетак гледалаца. На то ме обавезују моја вера, моја уметност и моја црква – позориште.

Ко вам је све био пример за углед?

Као врло млад глумац, кад сам имао чисту душу, као што сваки млад човек има, ценио сам сваког глумца. Сваки глумац је за мене био неко чудо, као посебан човек. Ипак, од наших глумаца посебно сам ценио Миливоја Живановића, Љубу Тадића, Бранка Плешу...

Да ли сте се нечега одрицали у име глуме?

Новца. У време кад сам гостовао на радију тражили су од мене да снимим рекламу за моторно уље. Питао сам их: „Шта ће ми рећи поезија коју читам на радију?” Одговор је био: „Шта те брига.” Ипак, било ме је брига. Нисам прихватио ту понуду. То је индиректни одговор и за много крупније понуде.

Како доживљавате славу?

Не могу да кажем да нисам тежио слави. Чинио сам то и кроз разна одрицања упркос неправдама. Све сам трпео чекајући тренутак кад ћу моћи да покажем нешто што још нисам показао. И онда се појавила драма Синише Павића „Последњи чин”, та улога Николе Калабића, у режији Саве Мрмка, коју сам добио стицајем околности.

Којих околности?

Пре мене улогу је добио Бата Живојиновић, па је одустао, а потом Гидра Бојанић који је чак почео да снима, па је и он одустао... Кад су ме позвали нисам хтео да прихватим, јер нисам желео да будем „штрајкбрехер”, мада нисам ни знао о чему се ради. Ипак, отишао сам у Ивањицу на снимање и са Савом Мрмком сам се, после много прича, ипак, договорио да прихватим улогу.

По сценарију, ко је био Калабић?

Негативац који је, наводно, издао свог команданта Дражу Михаиловића. Мени је то добро кренуло, а свима у екипи је то било најважније после силних одлагања снимања. Кад се све склопило ја сам од те улоге направио јунака, а не губитника. Та драма је емитована у два дела и цела југословенска јавност је била на ногама тражећи од мене да гостујем у разним емисијама.

Који сусрет посебно памтите?

С генералом Пеком Дапчевићем у београдском хотелу „Мажестик”. Устао је од стола, пришао ми и театрално честитао на глуми Калабића: „Био си убедљив, маестралан, художествен. Остаћеш забележен у аналима глуме.” После тих похвала имао сам потребу да изговорим: „Али...” Пека је истакао: „Али, направио си нам политички проблем.” Рекао сам му: „Не ја, он, Калабић вам је направио проблем.” Пека ми је, потом, у мирнијем тону, рекао: „Требало је ти да играш нашег Крцуна Пенезића.”

Да ли сте нешто научили од жена?

О тој теми сам једном пријатељу рекао: „Шта ти знаш шта су жене? Ти си ожењен човек.” И то није шала. То је велика истина. Питајте удате жене.

Како доживљавате жене?

Веома их ценим и волим. И не само да мислим да су јачи пол него да су ближа копча оном нестварном небеском божанском, него ми. Оне представљају то нешто велико и недокучиво. Ми смо, мушкарци, само обични људи. Жена је чудо, па она рађа човека.

Шта је за вас љубав?

Љубав је за мене идеал. И ако човек превише потоне или се превише узнесе у том идеалу он одгађа љубав, бежи од ње, од страха да је не упрља. И тако остаје сам и нико му не верује да је био вољен. Па чак и он помисли да није никад ни волео.

-----------------------------------------------------------

Имамо младе људе за понос

Како тумачите ставове младих према поплавама?

Поносим се младима који су у овој трагичној ситуацији тражили да учествују у спашавању људи, приватне и државне имовине. Млади волонтери су нудили своје услуге и тамо где им није место, тамо где одлазе посебно обучени људи. То је, признајем, нешто што баш и нисам очекивао у таквој мери. Тужан сам због овога што нам се догодило, али и поносан што имамо младе људе за – сваки понос!

………………………………………………………………

Афоризми:

• Поштен човек мирном спава, али се нерадо буди.

• Стао нам је мозак, али ми идемо даље.

• Чине што бране и бране што чине.

• Само напред! Многи су тако отишли.

• Живот је пред нама. У паничном бекству…


Коментари2
e6e69
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Чачак
Мало је рећи за господина Ранкића да је глумац. То је глумачка громада! Микеланђело је говорио, да се у сваком блоку мермера крије скулптура; посао скулптора је да скине вишак материјала. Нажалост, мало је таквих скулптора који су могли у мермеру да препознају Зорана Ранкића. У једном тренутку, Сави Мрмку је то успело: Зоран Ранкић је долетео ко зна од куда, заблистао и отишао у легенду. А његова глума у улози Николе Калабића у драми "Последњи чин" је заиста таква- легендарна. У то време сам био основац, прошло је једва годину дана од Титове смрти. Постојала је само једна истина и само су ЈЕДНИ били хероји. Дакле, пред телевизоре се седа са "јасним" ставом: гледамо "наше", умивене и праведне, како хватају "њихове", масне, пијане и вашљиве, који мало мало, па некога прикољу. Радња се одвија "нормално", а онда олуја: Никола Калабић! Ко је тај што га глуми? Не знам, први пут га видим. Једва чекам другу епизоду... И као ни Радована III, ни Николу Калабића НИКО више неће моћи да глуми!
Valsimott Valsimot
Vrlo iskren i primeran intervju, nazalsot, malo koriscen glumacki kapacitet doticnog Umetnika. Jedino, gde je preterao, ako je On to rekao. Nije Glumac napravio od Kalabica junaka. Taman posla. Samo je Glumac bravurozno odglumio komandanta Gorske garde, kako su nam prezentirani cetnici i, mnogi takvi bili. Aforizmi su bas kako treba. Ziveli!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља