среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:35

Најтеже је стећи врлину спокојности

понедељак, 26.05.2014. у 22:00
(Фото Академска књига Нови Сад)

Отфрид Хефе (1943) је један од најистакнутијих европских и светских практичких филозофа. Предаје филозофију на Универзитету у Тибингену. Био је професор на Универзитету у Дуизбургу и Фрајбургу, те директор Међународног института за социјалну филозофију и етику у Фрајбургу. Такође, био је гостујући професор на Универзитету Колумбија. Члан је Хајделбершке академије наука и почасни доктор Универзитета у Београду. Аутор је бројних књига о етици, филозофији права, државе и привреде. Његова књига „Правда. Филозофски увод” преведена је на десет језика.

На српски језик преведене су му две књиге: „Правда. Филозофски увод” и „Умијеће живљења и морал” (Академска књига, Нови Сад).

По позиву Академске књиге иОгранка САНУ у Новом Саду, овај немачки филозофће одржати предавање данас у 19 часова у Огранку САНУ у Новом Саду („Да ли је демократија спремна за будућност”)а сутрау 12 часова у Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду („О гаранцији вечног мира. Размишљања о Канту”).

Као међународно признати стручњак за питања практичне филозофије бавили сте се и проблемима умећа живљења које се руководи врлинама. Опишите нам сврху тог умећа? Да ли је оно исто што и етика?

Филозофска етика, којој се даје и назив „филозофија морала”, има широк распон задатака, како у тематском тако и у методском смислу. Умеће живљења се пак састоји у умећу да се живи срећно. Филозофско умеће живљења покушава људима показати како је то могуће, дакле, како се по могућности трајно може осигурати тај суштински животни циљ, сопствено благостање, такође звано срећа. Тиме се мисли на примењиве увиде у главни циљ, наиме да се живот у целини проживи срећно и успешно, а не само у одвојеним сферама делања. Једино шарлатани дижу у небеса тачна правила, рецепте, које ионако неће следити онај ко живи на основу сопствених промишљања. Филозофија се концентрише на правила другог реда, на начела, уз чију помоћ могу на убедљив начин бити отклоњене неугодне ситуације или да се вешто овлада њима. Уколико та начела путем непрекидног увежбавања постану животни ставови, онда се њима због позитивне вредности даје назив „врлине”. Према етици врлина потребно је да се стекну животни ставови као што су разборитост, храброст односно неустрашивост, великодушност и правичност као и памет у виду моралне моћи суђења и да се живи у складу са њима.

Ви се такође интензивно бавите питањима политичке филозофије. Да ли би и данашњи политичари могли научити нешто од филозофски промишљеног умећа живљења? Или оно противречи њиховој делатности?

Ни у ком случају политика не противречи филозофском умећу живљења. Оно је неопходно већ за лични живот, рецимо за живот са сопственом фамилијом, својим пријатељима и за однос према самоме себи. С друге стране, ни политичар не тражи искључиво моћ и углед, него и самопоштовање, а о његовим начелима, која обећавају успех, он може нешто научити у филозофском умећу живљења. Наравно, он већ доста тога може научити и од претфилозофске моралне свести.

У склопу рехабилитације филозофије умећа живљења поново је у жижу етичког интересовања доспео појам врлине. У којој мери тај појам може бити од значаја у времену у којем се баш не цени понашање у духу врлина?

Нема сумње да постоји доста људи који не живе баш у складу са врлинама, а још мање тако да би били узор другима. Без обзира на све уважавање са којим приступамо успешним људима, на пример великим музичарима и уметницима, сјајним научницима, предузетницима и спортистима, чак и банкарима – ми од њих очекујемо да се не служе недопуштеним средствима и стратегијама. Научници који фалсификују податке или који бивају окривљени због плагијата, губе углед и достојанство; спортисти који узимају недозвољена средства за повишење телесне форме бивају суспендовани; предузетници који варају бивају кажњени у правној држави. Укратко: већ због дуготрајног интереса за сопственом добробити исплати се практиковање барем оних врлина којима се могу избећи овакви видови погрешног понашања и живот у складу са њима.

У вашој књизи „Умеће живљења и морал или усрећује ли врлина?” на једном месту сте написали да је врлина оно најбоље што је доступно једном човеку ако би хтео да води успешан живот – али да она сама није довољна за то. Како то ваља разумети?

Постоје удари судбине као што су смрт животног партнера или детета или тешка несрећа или пак дијагноза неизлечиве болести, неверност брачног партнера или издаја пријатеља, који могу тако да уздрмају сопствени живот да се тешко може остати срећан. Но, на нашу срећу, такви мучни удари судбине се не дешавају тако често, тако да су животу који остане поштеђен од њих потребне врлине. Али ни приликом оних удара судбине врлине не морају оставити људе на цедилу. Овде своју јачину показује једна од оних врлина коју је најтеже стећи – врлина спокојности.

Коју врлину би требало да поседује политичар? А која врлина је „најполитичнија”?

Као прво, политичара би требало да одликује обухватна честитост (правичност). Поседујући њу, он је имун на опасност од корупције и непотизма као привилеговања рођака и личних (партијских) пријатеља. Како би политичар био добар, врле природе, он мора поседовати сензибилност за интерес свог народа и за невоље које погађају народ, повезано са смелошћу да, уколико је то неопходно, дâ неповољну дијагнозу и предложи непопуларне терапеутске мере, дакле да и у мучним ситуацијама и условима отпора своју дужност врши без икакве бојазни. Њему је потребна свест о одговорности са којом непрестано тежи да очува добробит своје заједнице, а ако се то не може избећи чак и на сопствену штету. Напослетку, потребна је и памет, обогаћена широким погледом. По мом мишљењу, ниједна од ових врлина не може појединачно да претендује на суперлатив „најполитичнија”. Јер ниједна од њих се не може изоставити; добар политичар је уједно честит, смео и паметан.

У традицији еудајмонистичке етике (блаженство као највиши циљ) важну улогу има појам среће. Да ли један човек може бити срећан када је сам или је за сопствену срећа потребна и срећа других? Како он сам може допринети срећи људи који су му блиски?

Човек је друштвено биће којем већ због своје природе требају ближњи не само за обичан живот, него у још већој мери за срећан живот. Када се ради о стварима које су блиске врлини, на пример пријатељство и љубав, захваљујући којима се може повећати срећа у животу, сопствена срећа и срећа других умеју чак да се подударе. Срећи својих ближњих може да допринесе онај човек који преузме неки вид одговорности: личну, економску, интелектуалну или политичку одговорност, па чак и ону повезану са почасном службом. А зато што он тиме развија и сопствене способности и што их ставља на пробу, он уједно доприноси сопственој срећи.

Да ли сте сами нашли срећу у свом животу? У којој мери вам је филозофија била од помоћи у потрази за срећом?

Заиста сам имао срећу да у свом животу искусим пуно срећних тренутака. А у то спада и искуство које сам у добром делу свог живота стекао у самој делатности филозофирања и у настави филозофије.

Aутор је професор Филозофског факултета у Новом Саду

Дамир Смиљанић


Коментари5
21a87
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Саша презиме
Као што рече Господ наш Исус Христ "истина ће вас ослободити".Истину треба тражити , истину треба понављати , истину треба заступати и ничега се не треба бојати.Слава Богу на свему.
dan dan
Autorove germane su Civilizovali Rimljani, veliki globalisti. Mi ( a i Rusi) smo hriscanstvo (u pravoslavnom obliku) dobili od Vizantije koja je takodje bila globalna drzava na tri kontinenta. Sigurno to ne bi uspele male drzave skucenih vidika koje autor clanka propagira kao antiglobalista! Molim odgovor autora!
Simon S.
Da je vise filosofije u medijima, ne bi nam zivot bio ovakav kakav jeste, vec mnogo bolji. Pozdrav Redakciji.
Живота Париповић
Да, врлина је за човеков развој најважнија. И ја се слажем да треба да интервјуишете Дивну Вуксановић, синоћ је гледах на РТС-у, брилијантан и оштар критички ум. Говорила је о култури и слободи, врло, врло надахнуто. Од осталих филозофа, мислим да треба да разговарате са Ненадом Даковићем.
Мирољуб Лазаревић
Леп текст који говори о томе да нам је философија све потребнија. С тим у вези, желео бих да на страницама Политике прочитам и интервјуе са угледним домаћим философима - Слободаном Жуњићем, Мирком Зуровцем, Дивном Вуксановић, Ирином Деретић, ако је могуће. Велики поздрав Редакцији.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља