уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Добрица или крај епохе

Аутор: Ђорђе Вукадиновићуторак, 27.05.2014. у 15:00

Тешко је замислити питомијег и мирољубивијег човека, који је имао више непријатеља и мрзитеља од Добрице Ћосића.

Неки се са њим нису слагали политички. Неки књижевно. А неки су напросто били љубоморни на његову славу и успех. Мислили су да ће ако га довољно оцрне и понизе они сами изгледати већи и важнији.

„Калемар”, „комесар”, „етнички чистач”, „зликовац”, „ратни злочинац” само су неке од увреда којима су га частили. И што је најморбидније, ти су се напади појачавали како је бивао старији и немоћнији – а некрофилни врхунац достигле у тренутку његове смрти.

Истицали су му недостатак формалног образовања (интересантно да то, рецимо, није замерано Мирославу Крлежи), иако је био енциклопедијски образован у широком корпусу хуманистичких дисциплина и друштвених наука. Дружио се са најбољима и учио од најбољих. Добрица је учио читав живот и до дубоко у старост очувао радозналост духа и живо интересовање за нове идеје и људе. Лично сам се уверио како је и у својој десетој деценији пажљивије и концентрисаније од многих јуноша пратио домаће и светске интелектуалне и политичке дебате.

Ћосић је успео оно што код Срба слабо успева – да створи и однегује један аутохтони интелектуални и политички кружок, и сачува пријатељство, или бар коректне односе, и са онима који му нису били политички истомишљеници. Он је био мост који је спајао „буржоаске контрареволуционаре” из Симине 9 са комунистичким дисидентима из часописа „Праксис”, и био неформални вођа те хетерогене групе. Утицај тог круга често је прецењиван, а понекад и мистификован, што је додатно повећавало фрустрацију оних који нису у њему учествовали.

Као и на сваком „двору”, било је и ту ликова који су се мували ради престижа и привилегија, да виде и буду виђени, да уходе, да се огребу и окористе, а после одлазили даље, у потрази за конкретнијим и комотнијим ухлебљем. Све је то Добрица знао и подносио, верујући да свакоме треба пружити шансу. И примао назад „блудне синове” и „покајнике” који су му се, с времена на време, враћали.

Дирљиво је било његово пријатељство са Михајлом Марковићем, које није престало чак ни када су се, почетком деведесетих, нашли на различитим странама – и на крају обојица били изманипулисани од стране политичких макијавелиста и професионалаца. Такође, импресивна је и ретка узајамна приврженост коју је неговао са Светозаром Стојановићем, Љубом Тадићем, Тривом Инђићем, Милорадом Екмечићем...

Ћосић је понекад о себи говорио као о „пораженом човеку”. И, заиста, све за шта се залагао углавном је – не његовом кривицом – лоше пролазило и пропадало. Није остварио демократски социјализам у који је веровао. Није сачувао Југославију у коју је такође веровао. Није успео да помири четнике и партизане. За једне је он био и остао „комесар” и „комунац”, који се никада није одрекао бољшевизма. А за друге „отпадник” и „грешник”, који је „издао” револуцију и младалачке идеале.

Веровао је у „социјализам са људским ликом” и дао можда најубојитију критику стаљинизма и титоизма. А данас, ако социјалистичких идеја у Србији уопште има, неке форме титоизма и стаљинизма су њихова најчешћа обележја. Временом је еволуирао ка грађанској вишестраначкој демократији, а доживео да види њену гротескну деградацију и на локалном и на глобалном нивоу.

Другим речима, социјализам, хуманизам, демократија и патриотизам су биле његове стожерне идеје, а тешко је рећи која од њих у данашњој Србији стоји лошије и која је више прокажена и компромитована.

Трпео је животне и политичке ударце, али се никада није понижавао. Остао је усправан и достојанствен. Па и у томе може да буде пример својим сународницима, и свом народу којег је толико волео.

Отмено је подносио политичке, књижевне и личне издаје, неправде и увреде. Што не значи да га оне нису погађале и болеле.

Имао је много неуспеха, али у једном је вероватно успео. Био је најпознатији писац и најпопуларнији интелектуалац на овим просторима. И нека врста синонима за националног интелектуалца и у добром и у лошем смислу те речи.

Никада, с разлогом, није прихватао атрибут „оца нације”, који су му непрекидно и цинично пришивали други, а највише они који ни њему ни нацији нису желели ништа добро. Сувише је ово (још увек) озбиљан национ да би му – за разлику од многих у региону – било потребно неко „новокомпоновано” родитељство. Али јесте био дубоко, па ако хоћете и „очински” наднет и забринут над судбином свог народа и јесте га, са очинском комбинацијом љубави и строгости, наизменично хвалио и критиковао, храбрио и опомињао.

Али тачно је и нешто друго, чега су његови критичари итекако свесни и што их је управо чинило – и чини – још нервознијим и бешњим. Наиме, докле буде Србије и српског народа, и докле буде постојала национална књижевност и њена слободарска вертикала, неизбежно ће у српском духовном пантеону светлети име и лик Добрице Ћосића.

А то да ли ће Србије бити не зависи више од Добрице (он је рекао што је имао и учинио што је могао), него од нас осталих – како садашњих, тако и будућих – Добричиних поштовалаца и опадача.


Коментари29
8864e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

The Clash
Hm,Vukadinović kao i svi mnogi obožavaoci lika i dela Dobrice Ćosića idealizuju i glorifikuju sva njegova dela. Namerno zanemaruje piščeve nacionalističke stavove.Izjava o humanom preseljenju stanovništva zarad formiranja etnički čistih teritorija.Dobricini šovinistički stavovi o drugim narodima.Sve je to gospodin Vukadinović svesno izostavio.I ovo nije napad na Dobricu Ćosića.Ja samo prenosim ono što sam čuo i pročitao od Vukadinovićevog omiljenog pisca,još za života.I nema potrebe da bilo ko negira sve te činjenice...
Ranko Marković
@mattko mattko Pod pretpostavkom da si Ti, za razliku od Krleže i Ćosića, svakako formalizovao svoje obrazovanje slobodan sam da Te zapitam kako to da se ipak potpisuješ kao mattko mattko.
Stari realista
Siromastvo Srbije, izmedju ostalog, se ogleda i u tome sto nema vise ljudi kalibra Dobrice Cosica.
Stela Savić
Divim se Vašem tekstu, zaista ste ga nadahnuto napisali, kao čovek koji zna prave vrednosti. U Dobrici je bilo sve o no najbolje kod Srbina, duhovnost, tolerancija, mirnoća, intelekt, ljudska dobrota (hrišćanska). Naročito je impresioniralo i ulivalo poštovanje to kako je stoički i bez trunke besa podnosio svakakve pakosti, kao da je svojom mirnoćom hteo da kaže: opraštam vam, ljudi ste, a ima nas svakakvih. Kao književnik ostavio je svedočanstvo o srpskom narodu, velika dela.
nije otac nego tata nacije
"није прихватао атрибут „оца нације”, .... Али јесте био дубоко, па ако хоћете и „очински” наднет и забринут над судбином свог народа и јесте га, са очинском комбинацијом љубави и строгости, наизменично хвалио и критиковао, храбрио и опомињао." Ima li neke razlike izmedju "nije" i "jeste" u gornjem citatu? Ima li neke razlike izmedju oca nacije i tate nacije? I ja sam zabrinut za srpsku naciju. Pa sta? Nisam bog da mogu nesto da uradim. A nije bio ni Dobrica Cosic. Dobrica Cosic je bio samo pisac koji se gurao u politiku. Kao politicar nije mnogo vredeo osim sebi. Kao pisac bio je osrednji. Kad sam bio dete, ne da sam samo citao, nego sam gutao "Srpsku triologiju" sada zaboravljenog pisca Stevana Jakovljevica. Kad sam nesto naucio o vrednostima ne samo literature, shvatio sam i razlog zasto je taj pisac zaboravljen. Takva ce biti sudbina i Cosicevih dela kad kriterijumi umetnosti budu jedini kriterijumi po kojima ce se njegova dela vrednovati. To vreme jos nije doslo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља