Јухани Паласма, фински архитекта, филозоф, наставник и критичар, једна од водећих личности у савременој архитектури, већ након првих неколико изговорених реченица оставља утисак мисаоно аутономне личности и човека непоколебљивог става. Без задршке критикује принципе на којима почива свет у којем живимо истичући посебно један – конзумеризам. Није потребно посебно истицати да је и антиглобалиста. У Београду је боравио ових дана као гост Београдске интернационалне недеље архитектуре. Почасни је члан Удружења финских архитеката, Америчког института за архитектуру и Краљевског института британских архитеката, академик Међународне академије архитектуре. Добитник је пет почасних доктората. Поред сопствене архитектонске праксе био је декан и професор архитектуре у Школи архитектуре на Технолошком универзитету у Хелсинкију, ректор хелсиншког Универзитета примењених уметности и директор Музеја финске архитектуре. Године 1999. примио је Златну медаљу „Жан Чуми” – награду Међународног удружења архитеката за архитектонску критику. Аутор је и уредник 45 књига и 350 есеја, укључујући и „Разумевање архитектуре”, „Отелотворена слика”, „Рука која мисли”... Његова књига „Очи коже”, издата 1996, постала је незаобилазно штиво. Реч је о капиталном делу по којем га многи највише препознају.
Ваша расправа о улози чула у доживљају света око нас обележена је једним, за човека који се бави архитектуром, можда неочекиваним ставом. Како истичете, хегемонија чула вида у западној култури потпуно је неоправдана…
То заиста мислим. Јер сва чула сарађују једно са другим, чуло додира, на пример, у снажној је вези са визуелним доживљајем света. Писао сам о томе колико ми чула уопште поседујемо, полазећи од Аристотелове идеје да их има пет. Међутим, по одређеним филозофима има их 12, а по најновијим истраживања постоји чак 34 сензорна система путем којих смо у комуникацији са другима. Отуд је и мој доживљај архитектуре мало другачији и одудара од оног што је општеприхваћено. Архитектура не зависи само од оног што може да се види, она мора да се осети и да буде на неки начин едукатор, да делује на сва човекова чула, да нас оплемени, тиме учини скромнијим и свеснијим оних других са којима живимо. Практичност је само један аспект архитектуре. По мени је онај ментални најважнији.
У свету којег гута глобализам, који називате конзумеристичким, тешко смисао излази у први план… Где је место архитектуре?
За мене је глобализам више претња него што је корист, јер мноштво култура претвара у једну монокултуру, иако се на папиру залаже за различитост и мултикултурализам. Сви живимо брже, темпо се појачава, и мање више ствари су све сличније. Ни архитектура томе не може да се одупре. Иако смо преживели економску кризу ништа се у том смислу није променило. Нисмо се пробудили, а морали бисмо да поново промислимо фундаменталне ствари, међу њима и то како, где и на који начин градимо. Контекст, културна матрица поднебља, донекле и традиција, али не у оном сведеном, буквалном смислу – то су принципи који рађају хуману архитектуру. Свака уистину добра зграда позива нас да будемо њој слични, да будемо бољи људи. Без тога архитектура ће остати оно што је у међувремену постала – медиј за рекламу и саморекламу појединаца и великих студија и компанија. Архитектуру не чине само зграде које се истичу, њу чини све оно што на први поглед не примећујемо.
Били сте у Србији у времену велике природне катастрофе, великих губитака, али и велике хуманости.
Шокиран сам разарањем којем сам присуствовао. Вашој земљи најмање је нешто овако било потребно. Али истовремено ово би требало да буде велики подсетник свима, целом свету. Заиста смо нарушили природне токове, овако нешто раније није могло да се деси, а видим да ни уз сву технологију није могло да се предвиди. Неверовано је да још увек постоје политичари широм света, чак и целе нације, које игноришу климатске промене. Још увек сматрамо да за све можемо да нађемо решење. Да ли је заиста тако?
Од 2008. године били сте члан жирија за доделу престижне Прицкерове награде за архитектуру. Да ли је то признање могуће усмерити у правцу друштвене одговорности?
Иако је чак и то признање под утицајем политике наравно да мислим да је могуће. Превише Прицкера у прошлости било је додељено великим корпорацијама. Нисам сматрао да је то добро. Као што не сматрам да је добро то што сваке године наново преговарамо око стандарда. Али чињеница да га је ове године добио велики хуманитарац, јапански архитекта Шигеру Бан, речито говори о томе да је то што сте питали изводљиво.
Поменули сте у једном од ваших интервјуа да сте одрасли на фарми, да сте од тога окружења много научили, да и дан данас из природе црпете снагу, а да верујете да границе не постоје...
Никада нисам веровао у границе. Током Другог светског рата, када сам био дечак, свако је на нашој фарми морао све да зна, тако је једино могло да се преживи. То ме је условило као човека. Не бојим се ни филозофије, ни неуронауке или било које области знања. Константно се крећем у новим правцима, моја нова књига која ускоро излази из штампе бави се односом науронауке и архитектуре, док тренутно радим на књизи о атмосфери и осећањима у архитектури.
Милица Димитријевић
