петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:38
НЕ САМО О ПОСЛУ: БОЈАН СУЂИЋ

Музика дража од физике

Познати диригент, добитник бројних домаћих и светских признања и награда, испричао нам је како су његови родитељи својевремено помислили да нема слуха, објаснио порекло презимена и поменуо још понешто из живота
Аутор: Славица Берићпонедељак, 02.06.2014. у 08:00
Његова мајка Мирјана, рођена Ненадовић, директни је потомак Алексе и проте Матеје

Бојан Суђић је са 19 година постао асистент диригента Хора и Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије, чији је данас шеф, диригент и директор, као и директор целокупне Музичке продукције РТС-а. Многа признања сведоче о преданом раду, успеху и упорности маестра, који је између осталог и добитник Награде града Београда за диригентски подухват када је са 650 ученика средњих музичких школа из целе Србије извео „Кармину Бурану”.

О томе када је и како запловио у музичке воде с обзиром на то да је отац Душан био дипломирани инжењер електротехнике, а мајка филолог, Суђић каже:

– Обоје су сјајни слухисти. Моја мајка Мирјана је и главни кривац за моју садашњу вокацију. Давала ми је подршку онда када нисам био сигуран који пут да одаберем. Као и већина очева, и мој је био мишљења да се треба бавити неким „правим” послом, а не уметношћу, али се и он брзо предао суочен са чињеницом да су са музичког поља стизали многобројни успеси и признања.

Занимљива је прича како су родитељи славног диригента констатовали да њихов трогодишњи син нема нимало слуха: „Једино се мој деда по оцу није одликовао слухом, а то замало није и мене означило као непоправљивог антислухисту. Кад ме је деда једном научио неку песмицу, родитељи су остали ужаснути. Испоставило се, касније, да сам јако добро поновио оно што ми је деда певао.” Васпитачице су у обданишту препознале музички таленат свога штићеника и просто терале родитеље да Бојана упишу у музичку школу, где је брзо показао способности изнад просека.

– Желео сам да свирам гитару, али су ми објаснили да ми је рука још мала, па сам кренуо на клавир, где сам и остао – присећа се наш саговорник. У школи се „задовољио” одличним успехом, признајући да је због силних обавеза и музике био помало и кампањац.

– Презирао сам бубање и гомилање непотребних чињеница, што се, нажалост, одржало као принцип у нашем школству до данас. Већ сам од малих ногу покушавао да схватим и повежем градиво, оно које је било могуће схватити. Како сам упоредо био и на два одсека у музичкој школи, учланио сам се у хор „Лола Рибар”, са којим сам одмах ишао на турнеју у Трст, а убрзо на још четири иностране турнеје уз море концерата и проба. Схватио сам да је све то заједно ипак немогуће, па сам, уз благослов родитеља, одлучио да се коначно определим за музику. Све се то дешава много пре урушавања нашег друштва и катастрофа деведесетих. Ко зна како бих се определио да сам одрастао у том суморном времену. Са „Троктетом”, мушком вокалном групом другара из „Лоле”, почетком осамдесетих певао сам староградске и џез обраде, често по улицама, на зимовању са „Лолом” певали смо мадригале на скијашкој стази...

Првим целовечерњим концертом Суђић је дириговао када му је било 19 година. На питање како му данас изгледа то време, одговара:

– Целе галаксије нас деле од тог поимања друштва и стварности. Време у коме је било много више романтике него данас, што се свакако одражавало и на уметност и музику. Време у коме су концерти и оперске представе представљали догађаје који су се препричавали, у коме су и даље међу нама били непоткупљиви ауторитети. Управо такво време је и мени дало крила, глобализам је дошао касније.

Још као студент на Факултету музичке уметности у Београду Суђић се прихватио рада у хору Цркве Ружица, у време које није било наклоњено ни религији, нити певању у црквама.

– Било ми је јасно да без праксе нема ни диригента. Неки угледни професори се нису слагали са таквим мојим активностима, али сам ја већ на првој години студија постао асистент диригента и у Београдским мадригалистима и у хору РТБ, учећи на извору од афирмисаних диригената. Уверен да је овакав пут исправан, снажно усмеравам своје студенте да раде од почетка са ансамблом, остали предмети због тога не морају да трпе – каже професор дириговања на Факултету музичке уметности у Београду.

Био је наш маестро и први диригент Краљевске опере у Стокхолму.

– После Сибелијусовог такмичења у Финској, приметио ме је велики диригент Леиф Сегерстам, који ме је позвао да диригујем Хелсиншком филхармонијом, као млад и неафирмисан диригент. Tо je представљало и директну препоруку за ускакање у балетску представу у Краљевској опери на место диригента који је вратио понуђену балетску партитуру као веома тешку и препуну преписивачких грешака – сећа се Бојан. – Рад на тој представи, као и каснија опера „Мадам Батерфлај”, били су довољни да ансамбл једнодушно затражи од управника да са мном направи дужи уговор. Испало је да сам са Стокхолмском опером и балетом дириговао око 150 представа, у најбољим и најпрофесионалнијим условима који се могу замислити. Али, није било баш све идеално.

– За мене, који сам велики део живота провео под санкцијама, страшним вестима, бомбардовањем, било је превише лако да се скрасим на месту где се тешко можете пожалити на било шта. Док сам код нас научио да до финалног музичког производа долазим на једвите јаде, путем штапа и канапа и уз енормну количину утрошеног зноја, тамо се све то дешавало уз неподношљиву лакоћу и подразумевани високи квалитет. Свакако, то је искуство које ме је винуло на потпуно нови уметнички ниво, па сам осетио снажан порив да то што сам добио и освојио поделим са средином која ме је изнедрила, која по таленту ничим не заостаје за светом, а која се по реализацији, нажалост, са развијеним светом у уметничким параметрима по мало чему може поредити – додаје угледни диригент.

Мада, не може да не примети:

– Овде сам поново имао привилегију да, као и већина становништва, кукам и жалим се на све и свашта, што тамо, у Шведској, Финској, Данској... једноставно није било сувисло.

Управљао је наш маестро многобројним познатим оркестрима у Русији, Немачкој, Грчкој, Белгији, Шведској, Финској, Данској, Бугарској, Португалу, Италији, Аустрији, Бразилу, Мексику, Кини... Своје искуство несебично преноси будућим колегама.

– Свет се убрзано мења, и по мало чему наликује оном од пре пар деценија. Информација је свима доступна и број сјајних музичара, диригената, рапидно расте. Успеће само они који разумеју нове околности и могуће путеве уметничке музике, која је у опасности да се претвори у музејску поставку. При том је на нама да се супротставимо и да сведочимо о неопходности отпора колективној кретенизацији и некритичном помодном прихватању наметнутих „трендсетера”, који прете да униште сваку свест о темељним разликама између добра и зла, на којима је почивала људска цивилизација више хиљада година.

О својој сарадњи са Гораном Бреговићем, наш саговорник каже:

– Била је то интересантна сарадња која ми је помогла да многе ствари које сам гледао из крутог, „класичарског” угла видим другачије. Горан је веома талентован човек који је живео живот интелигентно и пуним плућима. Једноставан рецепт који сви знамо, али не знамо да га применимо.

Каже се да диригент и шеф државе имају исти посао: настоје да људима наметну своју идеју и да их у њој обједине. Питамо га од чега зависи успех:

– Занимљиво поређење. Иако оркестар представља парадигму најсавршенијег организационог система, у коме свако свира своју индивидуалну линију која се у потпуности и у свим елементима уклапа у комплетно сазвучје. Без обзира на то што диригент свој посао са оркестром обавља унутар неколико проба и на концерту, док шеф државе мора да организује систем који функционише по сличним принципима непрекидно, успех је пре свега повезан са јасно одређеним циљем коме се тежи и са способношћу да се што већи број људи определи за тај циљ. Ми смо нација која је посебно неповерљива, критична до мере подсмеха, што нам је током историје представљало велики проблем. Скоро да нема личности из српске историје која није била предмет оспоравања, од Светог Саве па наовамо. Зато и доживљавам као посебан успех признања домаће средине и колега – узвраћа уметник са диригентском палицом.

За Бојана Суђића они који га познају кажу да је човек блиставог ума и неоспорне елеганције, мада каже да моду прати само уколико му у неким детаљима одговара, никако беспоговорно. Да је посебног кова потврђује и чињеница да је својевремено поставио и врло јасне критеријуме за изабраницу свога срца: – Тиха у патњи, не претерано бучна у радости. Зна приоритете у животу. Очекујем посвећеност, душу која је спремна да даје и прима. Блиско ми је непрестано емотивно завођење, удаљен сам од сваке помисли на духовну лењост и незапитаност. Очекујем партнера који је спреман да се жртвује и за кога се вреди жртвовати.

– Идеали младости се често подсмевају старости. На моју срећу, горње наводе и даље потписујем и у реалности са својом супругом, уз све буре и вирове које живот носи.

Једина промена коју искуство доноси јесте не очекивати пуно од другог, већ радити на себи тако да се животни жар и радост не умртве. Онда је и партнеру много лакше да испуњава сва наша очекивања.

Супруга Валентина се такође бави дириговањем, али и теоријским предметима у Музичкој школи „Др Војислав Вучковић”, па смо се запитали ко у кући држи диригентску палицу.

– Наш однос се темељи на допуњавању, никако на компетицији. Далеко од помисли о томе да се ради о женској неравноправности, у традицији мојих предака јесте да се жена и мајка поштовала изнад свега. Али, без „обарања руке”, већ на суптилан начин, тако да ја увек урадим баш онако како она жели! Бојана и Селена су наша радост и неизмерно уживамо са њима. После живота који сам у потпуности посветио музици и развијању сопствене личности, тек ми је родитељство указало нову димензију постојања која се не може објаснити, већ само лично искусити. Обе наше ћерке показују музички таленат, али нисмо родитељи који ће од деце правити сопствени пројекат, већ ћемо их пажљиво ослушкивати и упућивати у оно за шта саме покажу интересовања – најављује поносни тата.

О својим животним циљевима маестро каже:

– Себи сам задавао само краткорочне циљеве, које сам се трудио и да испуним.

У овом тренутку ми је жеља да живим у само мало срећнијој, уређенијој, богатијој и поштенијој Србији, која има свест о сопственим приоритетима и која познаје и цени сопствену прошлост на којој извлачи поуке за будућност. У Србији која препознаје и негује сопствени идентитет и има стратегију у култури, која је основа државотворности. Иако ова жеља не спада у домен лако и брзо достижних циљева, верујем да би и мали заокрет у правцу националног самопрепознавања и препорода у себи донео и остваривање многих жеља које имам и у приватном животу и на пословном плану.

-----------------------------------------------------------

Судија кумовао

У венама Бојана Суђића тече крв знамените фамилије Ненадовића и Паштровића.

– Моја мајка Мирјана, рођена Ненадовић, директни је потомак Алексе и Проте Матеје. Слава породице Ненадовић се протезала до мог деде Ђорђа Ненадовића, који је био судија Управног суда и адвокат, резервни потпуковник (највиши чин ван активног састава), један од 1.300 каплара и носилац ордена Белог орла. Као краљев рођак, први је на челу српске војске 1918. ушао у Нови Сад. Оваква историја свакако много обавезује потомке, иако је комунизам темељно деградирао нашу породицу у сваком погледу, као и многе значајне породице из српске историје.

Како не бих запоставио ни фамилију са очеве стране, истичем са поносом припадност Паштровићима, „крајњег јужног дела Боке”, где многобројни српски манастири из доба Немањића, као и први српски буквар из 1597. године сведоче о значају овог народа и поднебља. Мој предак се истакао као судија (суђа) на паштровској Банкади пре неколико стотина година, те отуда и моје презиме.

-----------------------------------------------------------

Награда замрзнута

На 41. Југословенском такмичењу музичких уметника 1989. у Загребу наш диригент је добио Прву награду у дисциплини дириговања, која је тада због њега и додељена, први пут у историји тог такмичења.

– Такмичење је окупило сву тадашњу младу диригентску елиту из целе Југославије. Многи такмичари су били и знатно старији и искуснији од мене, тако да није било пуно основа за нереалне амбиције. Тих година се осећала и напетост која је кулминирала само неколико година касније, што свакако није погодовало афирмацији младог српског диригента. Међутим, коначни резултати су показали да је жири у свакој етапи управо мени дао прво место, што ми је тада, а признајем и данас, изгледало холивудски нестварно. Уследила је и стипендија „Ловро фон Матачић”, коју никада нисам искористио. Многе могућности и планови који су били трасирани победом на такмичењу су у потпуности били замрзнути (боље рећи пропали) због рата и санкција које сам делио са својим народом. Тек 1995. сам први пут поново музички крочио ван Србије, и то у Финску и Шведску, што је било за мене једнако сензационално као да сам се искрцао на Месец.


Коментари2
d5f0e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Olga Markovic
Sa takvim korenima nije bilo preterano tesko da se probije da vrha. Iskoristio sve sto mu zivot pruza. Svaka cast!
Branka
Veliki gospodin i umetnik

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Магазин

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља