недеља, 15.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:42

Виртуелни развој уместо индустрије

Аутор: Стефан Деспотовићчетвртак, 12.06.2014. у 10:49
Беко: уместо текстилне индустрије биће хотел (Фото Д. Јевремовић)

Више од годину дана је прошло од када је на „српском Давосу” на Копаонику спектакуларно најављен почетак реиндустријализације у Србији. Осим што се о томе неко време нашироко писало и причало, опипљивих резултата нема. Ситуација је заправо још лошија него пре годину дана, јер статистика показује да број индустријских радника у нашој земљи наставља да се смањује. Више од 1,1 милион радника је у Србији радило у индустрији пре 1990. године, а данас је то 275.000 радника, што одговара стању у којем је наша економија била 1955. године, оцењује Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду.

Још су алармантнији подаци Републичког завода за развој који показују број радника у осам некада најразвијенијих индустријских центара у Србији. У њима је 1989. године радило 426.324 индустријских радника, а 2011. године свега 46.109 радника. Готово десет пута мање!

Рекло би се да није далеко од истине став бившег гувернера Народне банке Србије Дејана Шошкића, који је пре две године у ауторском тексту за „Политику” написао да многи овдашњи привредници који су стасали на корупцији једноставно не умеју да произведу ништа и да многе од њих производне делатности у протеклом периоду и нису много занимале.

– Нису у стању да произведу ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу... Ништа! Често је њихов највећи привредни домет да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три – написао је Шошкић.

Па како смо доспели ту где јесмо и шта је решење? Рекло би се да је реч о питању од милион долара, јер је смањење учешћа индустрије, а раст услуга у бруто друштвеном производу светски тренд. Ипак, то није баш у потпуности тачно јер Србија има многе специфичности. Према речима професора Савића, чија је специјалност управо економика индустрије, процес деиндустријализације у западним земљама последица је високоразвијених технолошких процеса, који су повећали продуктивност и омогућили јефтинију производњу. На тај начин се производи већа количина робе, али по нижој цени, што илуструје ценама мобилних телефона данас и пре двадесетак година. Самим тим, развио се и читав низ пратећих услуга.

– Код нас је другачије. На нашу деиндустријализацију утицали су најпре распад велике државе и губитак тржишта. Затим санкције, хиперинфлација и бомбардовање. Потом је уследила и лоша приватизације и процес транзиције који се заснивао на моделу развоја услуга и огромном увозу – објашњава професор Савић.

Епилог – пре распада Југославије је 44,5 одсто БДП-а (свега што се произведе у земљи за годину дана) чинила индустријска производња, а данас између 15 и 16 процената.

Стога професор Савић све што нам се дешавало између 2000. и 2008. године назива „виртуелним моделом развоја”. После великог увећања јавног дуга државе које траје од 2008. године до данас доћи ће отрежњење, сматра.

– Пошто ћемо морати да се помиримо са тим да живимо од онога што сами стварамо, једини излаз је у развоју домаће индустрије и пољопривреде. Знам да је то лакше рећи него урадити и да делује као немогућа мисија, али није тако. Алтернативе нема, само је потребна нова екипа људи која ће моћи да обави тај посао. Видите Словачку, нису имали ништа када су се одвојили од Чешке, а данас имају чак три нове фабрике аутомобила – закључује професор Савић.

Горан Николић, економиста Института за европске студије, сматра да би отварање 50.000 нових радних места у реалном сектору великим делом решило и проблем незапослености и проблем осипања индустријске производње.

– Ту мислим на нова радна места пре свега у аграру и индустрији, можда и грађевинарству. Јер, ефекат је такав да та радна места генеришу још четири пута више нових радних места у услужном сектору – сматра Николић.

На питање – како то учинити, и он одговара да је то није нимало лак посао.

– Али све земље које су се брзо развиле попут Јапана, Немачке, Тајвана или Кореје урадиле су то тако што су развијале индустрију, а не услуге. Наравно, политички режими су пре 50 година то сами радили, попут оног у Југославији. Довели су сељака на руб егзистенције како би направили фабричке хале. Данас је то немогуће и потребни су нам инвеститори. Без тога нема ничега – закључује Николић.

Када дођемо до приче о инвеститорима, увек уследи и она позната констатација о томе колико је наша привреда оптерећена наметима и где смо на ранг-листи земаља по (не)атрактивности пословања... Зато је у овој причи о пропасти наше индустрије логичан закључак економског консултанта Владимира Круља, који сматра да је реиндустријализација дуг процес, сигурно не за само једну владу.

– Оно што смо изгубили за две деценије, не можемо вратити преко ноћи, али морамо почети и истрајати на томе. И не можемо сами. Потребни су нам капитал и нове технологије. И зато нам треба Европска унија, али и сви други инвеститори које можемо наћи. Пут реиндустријализације је дуг и тежак пут, који морамо проћи за бољи живот наше деце – написао је он недавно за наш лист.


Коментари8
e7c78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bonn Berlin
@ Boris Jokic´, da li Vi gospodine znate o cemu pisete. da li ste ikada bili u jednoj drzavi EU, najbolje jednom pre ulaska u EU i jednom nekoliko godina posle toga. Primetili bi ogromne razlike samo u infrastrukturi tih drzava, u standardu gradjana, stanju industrije i poljoprivrede, sve velikim delom placeno novcem iz fondova EU za razvoj. Ti fondovi stoje sada i Hrvatskoj na raspolaganju, naravno ukoliko uskladi svoje zakone i propise i postane pravna drzava, sto jos nije, i omoguci slobodnu privredu, sto jos nije.
Slobodan Ratković
Uz pršutu,šljivovicu,domaća vina,kajmak i druge mirodjije,kao i uz visoke dnevnice lako je maštati o onome što bi trebalo,ali veoma teško je govoriti o onome šta bi se moralo i moglo,ali ko će raditi?
Slobodan Ratković
Uz pršutu,šljivovicu,domaća vina,kajmak i druge mirodjije,kao i uz visoke dnevnice lako je maštati o onome što bi trebalo,ali veoma teško je govoriti o onome šta bi se moralo i moglo,ali ko će raditi?
Пријатељ Народа
То шта су квази политичке елите у Србији у последњих 27 година урадиле сопственом народу и држави, њеној привреди и њеним ресурсима, као и њеном међународном политичком угледу остаће упамћено у српској историји и дуго ће се изучавати на домаћим и међународним катедрама. Али, истовремено, заказала је и домаћа академска елита, која се није борила и није ништа ризиковала, која опортунирала баш као што то и данас још увек чини. Уместо да се пре кретања у друштвену транзицију 1987. године (дакле у време чувене 8. седнице ЦК СКС и Милошевићевог обрачуна са Павловићем и Стамболићем) прво изврши научна критика постојећег стања и утврди шта заправо и зашто не ваља у друштвеном и привредном систему Србије, усвојен је став да се иде у брзу приватизацију друштвене имовине јер је она тобоже једини лек за све привредне тешкоће, као и у брзо решавање времешног српског питања на Космету и другде у Југославији, јер је то тобоже услов за стабилност у региону. И ево горе наведеног државног и националног резултата такве политике!? Да ли и данас актуелним односом према јавним предузећима и радничкој класи, запосленој и незапосленој, односом према Европској или Евроазијској унији знамо да ли чинимо добро или лоше, или се спремамо да као месечари учинимо макар какав последњи корак?
Djuka Mitrovic
Sve stabilne zemlje Evrope su uspesne jer imaju jaku manifakturu i izvoz. Od toga se finansiraju servisi. A ne obrnuto. Svajcarska za koju se pogresno smatra da "zivi" od banaka, a pojedinacno najveca grana privrede (cak 30%) je industrija: mehanika, hemija, i naravno hrana. Najveca kompanija za porizvodnju hrane na svetu je Nestle iz Svajcarska. Nemacka sa vecinom malih i srednjih preduzeca u kojim citave porodice rade - izvoz je u osnovi. Isto slucaj sa Austrijom, Svadskom ili Finskom. Kod nas su trgovci (preprodavci) stranih proizvoda najveci problem. Oni sluze samo sebi i stranim proizvodjacima, a nikako stabilnom i odrzivom rastu srpske privrede. Nama treba re-industralizacija pogona za hranu, ogranicenje uvoza odredjenih proizvoda, ali uz postepen razvoj IT-a. Izvoz hrane i mehanike u Rusiji, Kazahstan, Kinu, Bliski Istok, Indiju, Afriku.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља