недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:41

Операција Цензура: Медијски пројекат за рушење угледа власти

Аутор: Иштван Каићпетак, 13.06.2014. у 08:00

Медијска кампања о наводном постојању цензуре, за коју се инсинуира да је спроводи Влада Србије, прегнантно траје већ више од годину дана. За све то време ни у једном случају, а било их је подоста, није пронађен доказ да је реч конкретно о цензури, а камоли доказ који би са тим повезао неког из Владе. Без обзира на ту чињеницу, из готово несхватљивих разлога кампања која је настала у медијима и даље опстаје као најважнија стратегија за напад, дисквалификацију и рушење унутрашњег и међународног угледа актуелне власти.

Критика чистог новинарског лицемерја

Њена главна црта састоји се у томе што припадници једних медија, по броју већинских, парадоксално тврде да један мањи број других, али наводно утицајнијих медија, цензурише свој садржај и не бави се одређеним темама, или макар не на „критички” начин. Истовремено, теме којима се нападана група бави, редовно се излажу презиру и називају таблоидним и фабрикованим. Да будемо прецизни: охрабрени подршком политичких и пара-медијских организација НДНВ и НУНС, медији као што су Данас, Блиц, Време, НИН, Пешчаник, Нова српска политичка мисао, Б92, Радио слободна Европа, Дојче веле, Аутономија, Печат, Нови стандард, Нови магазин, Ало, Недељник, Наше новине, Ал Џазира Балканс, Актер, Таблоид, агенције Бета и Фонет и многа друга мање позната гласила оптужују, инсинуирају или раде на популаризацији теме о наводном постојању цензуре власти у медијима Курир, Информер, порталу Е-новине, телевизији Пинк, Јавном сервису, државној агенцији Танјуг, или у медијима са делимичним државним власништвом као што су Политика и Вечерње новости. Читава прва група медија тврди да цензуре има, али не у њиховим медијима, већ у групи ових других, док друга група негира постојање било какве цензуре. Временом су се у кампању заговорника постојања цензуре активно укључила и удружења као што су ЦИНС, БИРН, делови ОЕБС, ШЕР фондација, Омбудсман, Повереник за информације од јавног значаја, разне невладине организације предвођене Кућом људских права, једнократно-пропагандни сајтови и квази-портали ниске посећености са наменом да измишљају и шире афере против Владе, као и мноштво приватних блогова.

Зато су се прве оптужбе за цензуру појавиле индиректно, без икаквог непосредног увида, само као реакције на позитивне ставове појединих медија према политичкој клими која је наступила након избора у мају 2012. године. Ови позитивни ставови односили су се пре свега на најаву краја монопола који је систем компанија у власништву Драгана Ђиласа држао у сфери оглашавања и тиме битно утицао на финансијску и информативну зависност медија. Оптимизам је долазио управо из медија који су трпели највећи линч јер нису желели да се повинују цензури информација, коју је уз помоћ оваквих полуга током осам година владавине демонстрирао бивши председник Србије Борис Тадић.

Колико је чињеница о притисцима на медије које је вршила Демократска странка морала бити чувана као најстрожа тајна, сведочи баш то што ће ова сазнања испливати у регуларне токове медија тек од тренутка када то буде добродошло да послужи за нападе по истом моделу, али овога пута на СНС, тј. Владу Србије и то од свих оних који су ту „пузајућу цензуру” у тајности свих ових година морали да целивају. Ти новинари и уредници пођеднако су учествовали у њој и прихватали је као сасвим нормалну ствар, будући да је долазила од њихових политичких ментора и кључних финансијера. БИРН је у ту сврху тек крајем марта ове године обелоданио истраживање и то баш уочи периода када је кампања о постојању цензуре достигла свој климакс, потврђујући све оно о чему су углавном само Е-новине писале још пре неколико година. Сада је то покушао са јасном тенденцијом да, не само тежиште него и улогу коју је у времену пре мајских избора имала Ђиласова компанија „Дајрект Медиа” измести у неке кругове људи блиских СНС-у и Александру Вучићу, безуспешно покушавајући да докаже тезу унапред постављену на основу политичких инсинуација и не баш толико кредибилних чаршијских прича.

Утолико постаје јасније и фасцинира са којом су прецизношћу данашњи заговорници постојања цензуре у стању да опишу начине на које се она имплементира, јавно аутопројектујући на неке друге медије сопствена искуства, тј. оно корупцијско време и механизме цензуре о којима су годинама уназад принципијелно ћутали. Гордана Суша из РРА ће се у том смислу присетити времена кохабитације са цензуром: „Кроз неформални разговор на неком ручку или кафици изасланик власти, увек у име главног, ’препоручи’ шта да се објави или не, помене тему која је пожељна, да ексклузивну информацију, коју, гле чуда, објаве сви медији цитирајући се међусобно.„

Овако пак Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а за БИРН описује поступак вршења притиска на медије: „Медији, уместо да се боре против корупције, постали су део коруптивног ланца – јавно предузеће закључи уговор са маркетиншком агенцијом, а ова купује простор на неком медију, и тако сте заштитили своје интересе у том медију, то су политички, а не економски интереси. Простор за злоупотребу много је већи у јавним предузећима, али агенције могу да манипулишу и на приватном тржишту. Агенције на основу истраживања нуде простор и време на разним телевизијама, а када имате на десетине сличних медија, ту могу да одлучују нијансе. То је оно што плаши уреднике, јер они знају да када пишу против ДС-а, да ће се Ђилас одлучити за други медиј.„

О лицемерју које је овде по среди нешто ће рећи и Бојана Лекић: „О притисцима на медије из времена Бориса Тадића могу да говорим само на основу оног што чујем у медијима и то сада када он више није на власти. У његово време нико о томе није ни писнуо. А право да вам кажем, кад чујем ко му је био задужен за те притиске, мислим да сви ’притиснути’, уместо што данас кукају, треба да се покрију ушима.„

Данас је о оваквим стварима коначно дозвољено говорити, али само уколико се сценарио употреби као опште правило које се, упркос томе што је обележило нека друга прошла времена, редовно спочитава актуелној власти. Међутим, ако је сада исто као и тада, како је могуће да се читава ова кампања заснива на оптужбама једне раније привилеговане групе медија на рачун других, не сведочећи при томе ни о каквим траговима цензуре у сопственим редакцијама, упркос општепознатом статусу миљеника власти у време Бориса Тадића? Зашто су присуство свих облика цензуре у својим кућама за тили час данас спремни да одбаце Зоран Пановић, Драгољуб Жарковић, Милан Ћулибрк, Светлана Лукић, Вељко Лалић, Милорад Вучелић, Веран Матић, Надежда Гаће, Ђорђе Вукадиновић, Недим Сејдиновић, Жељко Цвијановић и остали главни уредници медија из прве групе, док су истовремено из „извесних разлога” убеђени да она неометано опстаје у тамо неким другим медијима? Како то да ниједан од тих из прве групе медија не наводи ни један једини случај да му је због тема о којима је писао, конкретно ускраћен неки аранжман везан за простор оглашавања од промене власти 2012. године наовамо?

Зашто је уведен термин аутоцензура

Пошто се сматра да уредници, али само оне друге групе медија, наступају по инерцији, термин који је за ове прилике посуђен да би се описао феномен који није ништа друго него пука аутопројективна претпоставка гласи аутоцензура и обавезно се односи на оно што је Обрадовић описао – макар на страх од непоштовања неписаних правила. Уједно, аутоцензура као таква успоставља мултипрактичну намену за чије постојање није могуће – а стога – није ни потребно утврдити било какав чврст доказ. Због њиховог сопственог педигреа, за групу медијских радника који данас оптужују власт за притиске она се напросто подразумева, а њено присуство начелно се етаблира као свакодневица. Та свакодневица антиципира некакву сталну угроженост новинара од „перфидних притисака” власти. Но, будући да се новинари на које циљају уопште не изјашњавају као угрожени, већ су о њиховој наводној угрожености испровоцирани да говоре управо они који тако нешто тврде за друге, поставља се питање шта од почетка изазива један такав компулзивни гест, или другим речима, ко је у том случају заиста угрожен и због чега?

Одговор на ово питање дао је Динко Грухоњић, председник НДНВ-а и продуцент сајта Аутономија, још јула месеца прошле године када се на следећи начин обратио Петру Луковићу, главном уреднику Е-новина и некадашњем београдском дописнику хрватског гласила Ферал Трибуне: „Хрвати су барем имали среће, Ферал је часно пропао, а Дежул, Виктор и Луцић се нису курвали са аветима из прошлости, да би – тобож – обезбедили опстанак листа. Боље је и часно пропасти, него на овакав начин трајати, као што трају поједини некадашњи ’светионици слободе медија’ у Србији.”

Оно што тера Грухоњића да се овако изрази налази се у пасусу изнад где те друге медије, које оптужује за цензуру, назива медијима који „спинују и лоботомирају овдашње ’јавно мњење’ (...) са циљем да се заборав успостави као врхунско начело овдашње политике”. То је прави извор фрустрације – свест да се због става какав је заузео према мајским догађајима из 2012. године, тј. њиховог очигледног негирања и неприхватања, неминовно поново доспева на маргину јавног мњења, из чега аутоматски произилази и осећај угрожености: „Свако ко се не уклапа у тај модел бивствовања, писања и извештавања, бива моментално означен као нова врста издајника. Свако ко се усуди да се критички осврће на изјаве наших данашњих ’великана’, а не да их само попут мегафона преноси, бива екскомунициран. Свако коме се гади када Вучић цитира Вебера а нарочито Константиновића, бива моментално означен као симпатизер несрећног Бориса Тадића и труле му Демократске странке.„

Да би се заузела још каква-таква позиција на тој фаталистичкој маргини, потребно је себе и свој став прогласити „критичким”, а све остало некритичким, повладљивим или у овом случају „курвинским”. Критички сад значи ’писати и говорити против власти’ или популарно речено ’критиковати власт’. Међутим, то ни изблиза не покрива значење речи критика, макар не оно познато од Канта наовамо. Заправо, права критика се уопште ни не односи на став да ли смо за или против нечега, већ зависи од самог њеног садржаја. Уколико наш, временом унапред припремљени и ухрањени, став према одређеним феноменима почне да детерминира сваки будући садржај нашег изражавања, критика се постепено губи, било да смо за или против, и прелази у оно што зовемо памфлетизам или критизерство. Али уколико с времена на време дозволимо да тек садржај искристалише и изгради наш став према одређеној појави у времену, где став за или против сам по себи постаје потпуно ирелевантан, онда је то терен где се тежи критици.

Грухоњић, чије изјаве или текстови од промене власти пре две године никако не успевају да пребаце баласт у садржај, него почивају на замрзнутим ставовима и живим стереотипима, имуним на догађања у спољњем свету има, дакле, веома јаке разлоге да се осећа угроженим. Он постаје фигура која константно има проблем да разуме оно што примећује да већина других са лакоћом савладава. Да би се привидно отклонио овај унутрашњи конфликт и разумели људи ван сопственог уског круга истомишљеника, неопходно је за те друге рећи да су под аутоцензуром, тј. да не раде у складу са својим ставовима и убеђењима, већ зато што су приморани и немају другог избора. То је излаз уз помоћ којег у глави све постаје јасно и једноставно. Из таквих разлога је данас битније него икад прогласити новинаре угроженом врстом и алармирати свеопште стање цензуре узроковано финансијском зависношћу, без обзира на то што таква ситуација датира из неког другог времена. Јер само још то спречава да се све веће јадиковке за ’правом на слободу изражавања’ не прикажу као најобичнији изговор за непрофесионализам, примитивизам и вишегодишње срозавање сопствене струке. Јер заиста, шта се са Грухоњићем и сличнима њему дешава ако Луковић и Е-новине не пишу то што пишу и не објављују то што објављују зато што морају него зато што баш тако мисле и желе? Одговор је јасан: Тада цео систем одбране пада у воду.

Спрдање са критиком

Наслањајући се на ту логику, Даница Вученић представља новинаре као некакве невине „адвокате своје публике” који постављају питања „у име публике” и тако штите јавни интерес – у ствари јасно појачавајући сопствени печат угрожености и страха колико је то што ради и што је радила свих ових година у новинарству валидно за време у којем живи данас. Док, за разлику од ње, Гордана Суша признаје да су новинари креатори јавног мњења, па тиме и да се у свакој обради и презентацији података већ садржи доза манипулације која је у сржи ове професије, те да самим тим не постоји ни иманентно стање објективног новинарства, Вученић се изговара на један потпуно изокренути принцип. Она улогу новинара види само у својству пуког ’гласа народа’, који тобоже ван утицаја свега што се прима из медија идеално егзистира тамо негде међу грађанима. Новинаре пак доживљава као просте медијуме, чији је посао да једноставно покупе оно што се тамо већ налази, да би на тај начин испали само невини преносиоци онога што чују ’у народу’ и то неометано могли да рашире у етар. По таквом убеђењу новинари нису одговорни нити за истинитост информација, нити имају било шта са начином презентирања података, а при том и даље верују да се баве новинарством.

Међутим, управо у оваквом ставу лежи главни узрок дерогирања новинарства у Србији и параван који закрива лажну угроженост, професионалну слабост и опште несналажење у простору и времену. Свесна манипулативне моћи новинара, уместо да се суочи, укроти је, балансира њоме и тиме покуша да одржи професионалан однос према послу, Вученић се, као и многи други са њом заједно, нимало случајно по сваку цену труди да ту моћ у јавности прикрије. Тиме онда бива принуђена да још више манипулише улогом угроженог и злоупотребљава моћ новинара коју је испрва покушала да сакрије. Све ово, као и код Грухоњића, условљено је што чистим лицемерјем, што општим неразумевањем прилика око себе, које коначно бацају светло и на слепу мрљу тзв. „новинарских величина”.

Услед тога је формиран доминантан тренд у српском новинарству који подразумева стилско додворавање истом том „публикуму”, па су најпопуларнији и најомиљенији новинари и колумнисти постали управо они који умеју да пишу ’језиком народа’, што је за последицу изнедрило изражавање чаршијског и кафанског „квалитета”. На цени таквих прилога су врцавост, довитљивост, цинизам, простодушност, наклапања, гласине, ко се на чији рачун боље „зеза”, ко ће коме боље да подвали, док се озбиљан тон и количина стварних аргумената потпуно заобилази и сматра „досадним”. Зато се најчешће, баш путем таквих прилога, прибегава нападима на Владу Србије, јер пружају ем елегантан начин да се паланачко пљуцкање са висине прогласи „критичким”, ем се релативно добро примају у народу који би требало да заигра на карту сопствених особина, навика и афинитетета према ономе што му већ звучи уверљиво и навуче се против заједничког непријатеља. Само неки међу репрезентима таквог стила јавне комуникације јесу новинари Драгољуб Петровић (Данас), Драган Тодоровић (Време и Блиц), Драгољуб Жарковић, Милош Васић, Стојан Дрчелић (Недељник), Михајло Меденица (Недељник), али и неки истакнути интелектуалци прошлог века попут Светислава Басаре и Весне Пешић. Треба нагласити да сви они истовремено презиру оно што називају „таблоидизацијом” верујући да су изнад тога.

Тако ће Милош Васић правдати разлоге за своје професионално постојање и деловање у невероватној тврдњи да сама чињеница да власт има „много више власти него што јој разумно треба”, да има „више него довољну скупштинску већину”, да има „све више неспорних локалних власти” управо тако нешто и тражи. Драгољуб Петровић ће без имало оклевања ставити знак једнакости између значења речи „критиковати” и „спрдати се” и тако за тили час израсти у парадигму целокупне „критичке” јавности, било да је гост код Миломира Марића у „Ћирилици” или код Зорана Кесића у „24 минута”. Критика данас у Србији не значи ништа друго него спрдњу – квази-сатиричну, вулгарну, подсмешљиву, карикирану, малициозну, завидну, простачку, ниску, какву год – само да би се замаскирала чињеница да јасних аргумената нема и подгревала илузија да је глупост мање видљива од „хумора”.

Но, због тога што је базирана искључиво на таквим литерарним „вредностима”, ова форма неминовно на крају резултира у потцењивању свог „публикума”. Уместо да се „глуп народ” прими на малодушности које му се сервирају у виду неке његове интегралне склоности, дешава се то да управо они новинари који му по сваку цену шаљу такву поруку врло брзо постају разоткривени као аутодекадентни, самодеструктивни и идејно импотентни. Као јаднији од ’народа’ којем се обраћају, јер се заправо од новинара ни не очекује да му повлађују тако што ће му вређати интелигенцију и правити се да, као у „адвокацији” о којој говори Даница Вученић, не манипулишу и само невино преносе „вољу народа”.

Иако Вученић начелно охрабрује критику рада новинара и сматра је неопходном, у пракси се показује да читаве новинарске структуре и њихова политичко-покровитељска удружења веома бурно реагују на сваку критику када јој се на мети нађе неки новинар. Тада се критика промптно назива нападом на ’слободу изражавања’ и уместо да се разуме као критика, бива означена као „прозивање”. Испоставља се да је ово „прозивање”, у смислу сујете, нешто најгоре што се може урадити новинару (или квази-интелектуалцу), па се у одбрану одмах отварају кишобрани из деведесетих и „прозивка” већ следећег момента постаје прогон, а наведена имена новинара – спискови. Линија фронта борбе против власти мора припадати њима, док линија иза, са које би се критиковао њихов приступ у тој борби, није дозвољена и аутоматски се тумачи као одговор власти преко неког ко је поткупљен. Овај облик панике којем прибегавају братска удружења по „крви и части” из деведесетих НДНВ, НУНС и њихови чланови најбољи је доказ да су те структуре данас у жестокој кризи идентитета. Разлог њиховог осећаја угрожености није никаква опасност од цензуре, него брига сваког новинара појединачно о питању свих питања: На чему се уопште заснива моја новинарска професија ако је све што умем да пружим најчешће само пуки критицизам и спрдање?

(Крај првог дела текста)

Сарадник Института за јавну политику


Коментари40
d4448
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milan pavlovic
Ovo je potpuno tacan opis onoga sto se desava u medijima u srbiji pa vec decenijama je svaki clanak na prodaju poceli su fudbaleri a posle je nastavljeno sa politicarima najsmesnije je sto narod treba da shvati da oni to placaju nasim parama utisak nedelje je prosta slika pranja reklamnog novca preko lakog politickog programa koji vise nikoga ne zanima, pa setite se da u poslednjih 5 emisija gotovo da niko od gledalaca i nije ukljucen naravno jer niko ni lud nije imao sta da kaze u korist demokratske stranke Moje je pitanje iako nisam fan vucica a glasao sam za njega zbog kaljuge u koju su nas uvukle demokrate, koji je nejgov interes da cenzurise Utisak nedelje kad je sa sve utoskom i oljom u punoj formi uzo 50 procenata na izborima, sta bi to ona mogla da mu naudi stvarno se pitam
Milomir Kaljevic
Овај текст је хвалевредан, али потпуно узалудан и промашен напор да се докаже да у нас цензуре нема (нарочито ако се оптужује странка на власти) и да власт никако не заслужује критике. Али ова ми реченица посебно боде очи: "Критика данас у Србији не значи ништа друго него спрдњу – квази-сатиричну, вулгарну, подсмешљиву, карикирану, малициозну, завидну, простачку, ниску, какву год – само да би се замаскирала чињеница да јасних аргумената нема и подгревала илузија да је глупост мање видљива од „хумора”.". Рекао бих да на данашњу ситуацију у Србији човек и може да одговара само циничном и саркастичном спрдњом, да се овде никакви аргументи не уважавају и да су једине вредности оно што лажно обећава власт коју је изабрала половина половине бирача.
Srđan Vukov
A šta je sa drugim delom Kajićevog teksta, pošto ispod ovog piše da je reč o prvom delu?
mara makic
Istvane, mi izgleda ne zivimo u istoj zemlji... samo vi pisite a zbog takvih meni su nabjolje godine zivota prosle uludo... u ratu..haosu, nemastini.. Al svemu pa i ovoj vlasti ce doci kraj...
Dragan Marjanović
Fenomeni cenzure, autocenzure i zavere ćutanja nikada nisu bili izraženiji. U narod se je uvukao neviđeni strah. Ljudi se plaše, osluškuju šta će ko reći ili uraditi pa se prema tome i ponašaju. Niko ne sme da rizikuje pogotovu kada su u pitanju novi projekti ili pristupi u rešavanju nekog problema. Zaposleni u institucijama sprovode zaveru ćutanja iako pri tome svesno ili nesvesno upropašćuju nečiji projekat. Sve se svodi na devizu: šta te briga, ignoriši i pusti da prođe vreme... Kontrola medija je dovedena gotovo do savršenstva. Režimski botovi haraju internetom, obaraju se sajtovi koji kritikuju vladu. Režimski mediji ne cenzurišu komentare u kojima se psuje vlada ili vulgarno vređaju ministri, tako da ispada da vladu kritikuju samo neobrazovani, primitivni i nekulturni ljudi. Sa druge strane sve argumentovane kritike vlasti se strogo cenzurišu a njihovi autori objavljuju na kašičicama. Sve je lažirano tako da se zaštiti vlast - kolumne, tekstovi, komentari, lajkovi, itd....

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља