среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Полемика Британаца о улози Србије у Великом рату

субота, 14.06.2014. у 21:57
Александар Растовић Из приватне фотоархиве

Покушај да се кривица за избијање Првог светског рата припише Србији датира од самог почетка ратног сукоба, а међу првима оптужбе је изнела и Мери Едит Дарам, британски антрополог, још у децембру 1914. године. Кампању је наставила и у ратним годинама кроз полемику са познатим британским историчарем Робертом Ситон-Вотсоном. Њихова писма никада нису објављена ни у Великој Британији, а до њих је, спремајући своју докторску дисертацију у Лондону, дошао Александар Растовић, ванредни професор Опште историје 20. века на Филозофском факултету у Нишу, о чему је говорио на међународном скупу „Срби и Први светки рат”, управо одржаном у Српској академији наука и уметности.

Добар познавалац балканских прилика, Мери Дарам је од 1900. године боравила бар петнаестак пута на Балкану и Србији: најпре у служби британског Форин офиса, а потом због својих антрополошких истраживања.

– Мери Дарам је аутор неколико студија о Балкану и Србији. Њена веома објективна књига „Кроз српске земље”, из 1903. године, преведена је и на српски. Ту је реално представила политичке прилике, навела да су Срби патили најпре под турском, а потом аустријском влашћу, писала је о географији и култури српског народа. Потом се 1911. десило потпуно „помрачење”, одлази на простор Албаније, почиње да ради у прилог албанске независности, поставши њихов ватрени лобиста што ће остати до краја живота – истиче Александар Растовић.

Тада настаје и њена књига „Планинска Албанија”, због чега је Албанци заузврат називају „албанском краљицом”. Почињу оптужбе на рачун Србије и В. Британије за коју је сматрала да је 1918. помогла стварање југословенске државе.

– Професор Ситон-Вотсон са њом полемише јавно од 1920. године, а потом и писменим путем све до 1929. Позивајући се на различиту архивску грађу (аустријску, српску, немачку, британску), научно и аргументовано оспорава њене тврдње око одговорности српске владе за избијање рата. Полемика садржи 20 писама која се чувају у фонду личне преписке која је похрањена у библиотеци Школе за словенске и источноевропске студије у Лондону – каже Растовић.

Према његовим речима, у ревији „Нова Европа”,чији је оснивач Вотсон, Мери Дарам објављује 1920. тeкст у којем истиче да ова редакција прима  новац од југословенских власти да би заступала њихове интересе.

– Мери Дарам наводи да су Никола Пашић и Стојан Протић, као министар унутрашњих дела,знали ко је убица аустријског престолонаследника. Она претпоставља да је Пашић очекивао да се Аустрија неће усудити да уђе у рат са Србијом, а атентат, ако успе, донеће му већу политичку моћ коју то тада није имао. У писмима Вотсону из 6. и 14. марта 1925. године, Мери Дарам поновила је да је атентат испланирао шеф обавештајне службе српског генералштаба Драгутин Димитријевић Апис, позивајући се на сведочење званичника Арнолда Фостера коме је, како је навела, велики број људи у Београду потврдио да је српска влада знала све о атентату. Упозорење које је Никола Пашић упутио аустријским званичницимапреко Јована Јовановића Пижона, српског посланика у Бечу, да се спрема нека акција против аустријског престолонаследника,Мери Дарам је оценила као „блеф српске владе” – каже наш саговорник.

Енглескиња 1925. објављује књигу „Сарајевскиатентат”, пише о умешаности владиних службеника у атентат, и то Милана Цигановића и Воје Танкосића, као и Драгутина Димитријевића Аписа који је, како је истакла, дао подстицај за извршење тог чина.

– Мери Дарам је оправдавала ултиматум аустријске владе упућен Србији, чак и његову најспорнију одредбу о учешћу аустријских официра у истрази убиства на њеној територији. Сматрала је да је Аустрија у праву када оптужује Димитријевића, Танкосића и Цигановића за учешће у атентату, као и српску владу, јер прву двојицу није открила и ухапсила, а трећем је дозволила да као њен државни службеник побегне и тако се спаси казне за злочин – каже Растовић.

И Ситон-Вотсон је онда штампао своју књигу „Сарајево, студија о узроцима светског рата” 1926, где је уврстио грађу из берлинских и бечких архива, и британских докумената.

– Вотсон износидасу три чињенице непобитне: да је Сарајенски атентат био само крајњи догађај у једном спонтаном покрету који је настао у Босни и Хрватској, а који Србија није могла да спречи; да је Аустрија са своје стране још у годинама пре рата систематски припремала покоравање Србије и да се одлучила да остане при своме нападачком држању, када је сазнала да јој је помоћ Немачке осигурана – напомиње Растовић.

Како додаје, Ситон-Вотсон закључује да атентат није дело званичне Србије,  већ чин појединаца, чланова организације „Црна рука”, која је у том тренутку била у великом сукобу са београдском владом. Помиње и да је аустријски министар, гроф Берхтолд атентат видео као одличан повод за рат и прилику да придобије јавног мнења. Његов циљ је био изненадни напад на Србију, без претходне објаве рата, јер је Аустрија, како је истицао, већчетири пута намеравала да нападне Србију: 1908, 1912–1913, у зиму 1913. и непосредно пре атентата у Сарајеву.

– Од тренутка ступања на дужност 1906. године шеф аустроугарског генералштаба Конрад фон Хецендорф залагао се за уништење Краљевине Србије. У српској држави видео је опасност за остваривање аустријских  циљева на Балкану. У писму аустријском министру спољних послова Еренталу, од 18. децембра 1907, напоменуо је да му је још приликом окупације БиХ 1878. постало јасно да се „решење југословенског проблема има наћи само у Србији, дакле једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије”. Аустрији је, дакле, био потребан само повод за рат, а после атентата створили су услови за остваривање замисли о свеопштем рату – наглашава Александар Растовић.

Уз све то, како додаје,  ултиматум од десет захтева, који је  испостављен званичној Србији јула 1914, Едвард Греј, шеф Форин офиса је, у писму упућеном Маурицију Бунсену, британском посланику у Бечу, оценио као „најгори документ који је икад једна држава упутила другој независној држави”.

Мирјана Сретеновић


Коментари8
f4d2f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragi Spasovic
Cemu tekst o polemici u Britaniji iz 1914 o ulozi Srbije u Velikom Ratu. To sto su tada polemisali ljudi koji su se oslanjali na dezinformacije plasirane iz Austro-Ugarske je irelevantno. Zabrinjavajuce je da SANU cak organizuje "posela" na istu temu dok Srbija sve vise zaostaje tehnoloski cak i u poredjenju sa zemljama iz okruzenja. Nije li cak mnogo relevatnije u svetlu skandala sa doktoratima da SANU preuzme ulogu arbitra i izdvoji zito od kukolja tj kaze nam ko su stvarni doktori a ko doktori sa Miki Maus disertacijama. Ocigledno je da tu informaciju necemo dobiti od samih iniverziteta je im nije u interesu da iznose svoj prljav ves na uvid javnosti.
Србољуб Савић
Velika Britanija, sa svojim diplomatama i obavestajcim kontrolise Srbiju, od pocetka XIX veka. Prvi srpski ustanak i Karadjordja, videla je kao opasnu iskru, koja preti njenim interesima,, preko svog "saveznika"-Otomanske imperije i sledeceg okupatora Balkana-Austro-Ugarske. Kako su njeni "prsti" iza ubistva Karadjordja (a nasi "istoricari" prihvatili cinjenicu o ubicama, kao istoriju) i svih drzavnika, do danas, to je V.B. odiglala kljucnu ulogu u brzom izbijanju rata protiv Srbije i prosirenju na ceo svet. Samo je Engleska, kao globalna imperiaj, imala interes da se sve ostale sile, sukobe, bile joj, tokom rata, "saveznice" ili ne. Sve sile su joj bile rivali (i nepriajtelji), a Rusija-"saveznica", glavni cilj osvajanja, kao i danas. Dovoljno je procitati hronologiju "Julske krize 1914", cak i britanskih, da se shvati "igra" i "rad", vec javne (a "tajne") obavestajne sluzbe SIS i MI6, od 1909. Cak ni austrijska policijska istraga nije uspela da nadje vezu sa vladom S. S. Savic
Srdjan M
Zanimljivo je da se analiza Seton-Watson-a ovde prenosi u pozitivnim kontekstu, a da se Clarke sa druge strane kritikuje kao revizionista zbog identicnih zakljucaka. Da su Crna Ruka i Narodna Odbrana bar delimicno bile umesane u akcije Mlade Bosne je jasno, i jedino otvoreno pitanje je da li su vlada Srbije i sam Nikola Pasic imali informacije o tome. Niko od ozbiljnijih istoricara ne tvrdi da je vlada Srbije aktivno ucestvovala u pripremi atentata. A cak i da jeste, to ne bi promenilo nista, jer je Evropa vec bila na ivici sukoba. Da nije bilo Mlade Bosne, Crne Ruke ili Apisa, da je srpska Vlada pre atentata sve ove grupacije unistila, mozda bi rat poceo kasnije ali bi se ipak definitivno desio… Uopste, ova diskusija ima potpuno sporednu vaznos danas. Glavni problem ove diskusije je zaobilazenje glavnog pitanja: da li nesto kao 1. svetki rat moze ponovo da se desi, uprkos EU? A bez?
Историчар аматер
@.Скептик СКЕПТИК. Слажем се са вашим коментаром. Политика је 13.1о.2о13. ,поводом његовог капиталног дела "Срби у Угарској (1790_1918)" објавила интервју са др Василјем Крестићем. На потање: "Како су Срби у Угарској гледали на Сарајевски атентар" , др Крестић је,поред осталог, екао:"Сви виђенији Срби били су преплашени, слутећи великјо зло...Јаша Томић је у "Застави" објавио некролог о трагичној погибији надвојводе и његове супруге.Осудио је атентат као чин "болесних и узаврелих мозгова,којим се ништа не може решити, амного се зла може произвести". Срби су,рекао је др Крестић, "предосећали велико зло". Нажалост, били су у праву. И пре почетка рата (у којем су толики Срби из Аустроугарске морали да ратују против своје браће у Србији) вршен је,посебно у БиХ,Далмацији и Хрватској суров терор над Србима.
Zemljorad Obradovic
Svi veliki ratovi su izbijali i vodjeni zbog interesa velikih sila. Samo veliki interesi imaju velike razloge za velike ratove. Male zemlje kao Srbija u njima mogu da igraju samo teske i tragicne epizodne uloge. Nijedna od sila nije usla u Veliki rat zarad Srbije, vec zarad svojih interesa i interesnih sfera. Svi ostali argumenti su lobiranje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља