петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:45

Ратне интриге уз шампањац и домине

Аутор: Ана Тасићпонедељак, 30.06.2014. у 22:00
Из представе Ненада Прокића „Прст обарач метак пиштољ” (Фото Грејем Брејдвуд)

Специјално за „Политику

Лондон – Нова драма Ненада Прокића „Прст обарач метак пиштољ” премијерно је изведена у суботу 28. јуна, тачно на стогодишњицу од атентата на Франца Фердинанда, у оквиру програма Лондонског интернационалног театарског фестивала, на сцени Уметничког центра Батерси, у јужном Лондону.

Политичко-историјска, антиратна драма „Прст обарач метак пиштољ” фрагментарне је структуре, дешава се паралелно у Лондону, Бечу, Берлину и у Београду, у предвечерје Првог светског рата, али и данас, сто година касније (последња сцена). У сегментима који се одвијају у Берлину, Бечу и Београду, актери су историјске личности, кајзер Вилхелм II, Хелмут Јохан Лудвиг фон Молтке, Алфред фон Трипиц, Франц Јозеф I, Франц Фердинанд, Леополд Бертхолд, Александар Карађорђевић, Драгутин Димитријевић Апис и Војислав Танкосић. Актери лондонског дела радње су Оптимиста и Зановетало, коментатори супротстављених мишљења, резонери чије је разилажење у мишљењима понекада и комично.

Драма има врло густо, сложено, захтевно идејно ткање, врви од интригантних мисли и коментара о политици, историји, ратовима, дезилузионистичка је, отрежњујућа, критички усмерена према свим зараћеним странама. За разлику од недавно праизведених, личнијих и поетичнијих текстова Србљановићеве и Марковићеве, који су се бавили блиском тематиком – „Мали ми је овај гроб” и „Змајеубице”, Прокићева драма је историјски конкретнија, прецизније и разрађеније третира узроке почетка рата, отварајући и корпус стратешких, војно-политичких питања. На пример, аутор користи тезе из студије „Рат илузија” Фрица Фишера (1969), где се наводи да је немачки цар Вилхелм II рат испланирао раније, и да се само тражио повод („Треба смислити некакав алиби, нешто као повод за рат. Најбоље на Балкану.”)

Сценско читање ове веома изазовне драме, редитеља Џејмса Јаркера и бирмингемске групе „Станс кафе”, неуобичајено је традиционално, посматрано у контексту укупног, експерименталнијег рада ове групе, на пример, у поређењу са њиховом представом „Кардинали” из прошле године која је имала неконвенционалнију форму. У „Доњој сали” Уметничког центра Батерси, четири глумца – Џерард Бел, Герет Николс, Грем Роуз и Џек Троу, снажно су оживели по неколико ликова драме, до краја поштујући сваку реч писца. Сваки глумац игра по три лика, а такође преузимају и улоге наратора, изговарајући дидаскалије које одређују место, време и атмосферу радње (представа траје сат и десет минута).

На почетку сваке сцене, глумци откривају које ће ликове играти, донекле брехтовски не допуштајући гледаоцима да изгубе критичку дистанцу, а истовремено им и олакшавају праћење сложености тока догађаја. У неформалном разговору после представе, Јаркер нам је открио да им је највећа брига у раду била сложеност драме, за енглеско позориште неуобичајена густина исписаних идеја. Иначе, у програму за њихову прошлогодишњу продукцију „Анатомија меланхолије” наведено је да их је Прокић инспирисао да је раде, и тада је ова њихова сарадња и конкретно зачета („Станс кафе” су наручили од Прокића овај текст).

Простор игре је минималистички, неколико столица, флаша шампањца, и 15.000 домина поређаних по читавом поду, ретки су реквизити, а гледаоци окружују глумце са три стране. Ти дугачки, изувијани низови домина које све време надгледа пета глумица (Дениз Стентон), имају кључан симболички значај. Оне означавају трагичне жртве последице ратовања, угашене животе, срушене градове. Током припрема за рат, домине су још увек усправне, али њихово упадљиво присуство наговештава крах. Након пуцњева у Сарајеву и општих објава ратова, домине ће се брзо рушити, симболички и визуално ефектно показујући брзину ширења сукоба, лаку запаљивост општег лудила разарања (домино ефекат). Ликови су елегантно обучени у црно, испијају флаше белог вина док планирају глобални рат. Непосредно пре атентата, на сцени ћемо чути пуцањ чепа са флаше шампањца, а већ у наредној Принципове фаталне пуцње. У тој чињеници има и некакве бруталне ироније, која дискретно облаже везу између ове две пуцњаве – порозна је граница између живота и смрти, хедонизма и деструктивности.

Пробе за представу су трајале само две недеље, а одмах након лондонске и светске премијере у Батерсију, ансамбл „Станс кафе” је заједно са нашим писцем који је присуствовао премијери, кренуо у Бирмингем, где ће се представа играти три вечери, до 4. јула.


Коментари1
679f7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Zainteresovan
Ja bih voleo da znam da li ce ova predstava doci do publike u Srbiji ? Mislim da bi to trebalo da do toga dodje, ja bih voleo da vidim sta je napisao Prokic, pratio sam njegov rad kao dramskog pisca u osamdesetim godinama.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља