недеља, 26.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:51

Ми смо последњи европски подстанари

Аутор: Гордана Поповићнедеља, 13.07.2014. у 15:00
Фото Д. Ћирков

Направио сам једну врсту аутомонографије, да се нико не мучи после моје смрти, каже Игор Мандић, хрватски књижевни критичар, публициста, полемичар, аутор више од 30 књига, о својој новој књизи „Оклоп од папира”, која обухвата избор његових текстова, есеја, колумни и фељтона већ објављених у најважнијим часописима и новинама некадашње Југославије и данашње Хрватске и Србије од 1966. до 2003. године, али и избор интервјуа које је дао протеклих деценија.

Направио је, каже, једну врсту ретроспективе, као што то раде сликари у његовим годинама.
На питање да ли ћемо га поводом те књиге видети у Београду, на Сајму књига, каже: „То се чврсто надам, ако будем жив”, а на опаску да ли зна да у Београду у одређеним круговима има статус иконе, одговара да не зна баш и да је то, ако има, онда заслужио неспоразумима, јер му се вероватно придају квалитети које нема. Он је, каже, само мало искочио из опште атмосфере и привукао пажњу.

На корицама књиге „Оклоп од папира” (издавач В. Б. З.) пише да је то његов опроштај са свима.

– Није реч ни о каквом сукобу, нити о мом обрачуну, што би се од мене очекивало, али што би истовремено било сувише банално. Напротив, ја се стављам у једну над-позицију, можда ташту и надмену, али кажем да је то мој опроштај са свима. То је интелектуална биографија и није за млађе од 35–40 година – истиче Игор Мандић у телефонском разговору за „Политику”.

Зашто је та граница тако висока?

Зато што неки аспекти могу да нагризу морал публике.

Али ви сте већ познати по томе да сте брутално директни и да увек кажете шта мислите.

Овог пута се нисам, чак, устручавао ни да покажем шта имам. Ви знате да ће ова књига можда доћи и на удар неких моралистичких маказа, јер је на крају књиге објављена моја фотографија на којој сам наг.

Какву поруку има та фотографија?

Да Адаму треба скинути смоквин лист. То је последњи лист који мора да падне. Све је скинуто. Једино се Адам скрива иза неких листова. Ја сам се усудио да се не скривам. То није провокација, ни егзибиција. Реч је о фотографији која је логички произашла из мог текста о нудизму који је есејистички написан и који сам први направио у ондашњој Југославији. У контексту тога сам објавио ту фотографију, да покажем да мислим оно што радим. Да цитирам Ивана Мажуранића: „Добар пастир што год каже ином, то сам својим потврђује чином.” Ако кажем људима: „Скините се, свуците се, нудизам је пожељан и добар, одувек, од Адамовог времена до данас”, онда морам да покажем да то мислим озбиљно.

Многи се слажу да ова књига показује колико сте у животу били доследни и колико сте у тој својој доследности били усамљени – антикомуниста за време социјалистичке Југославије, антинационалиста деведесетих…

Нису те дефиниције добре и ја их одбијам. Прво, у време социјалистичке Југославије нико није могао бити антикомуниста, јер би аутоматски завршио у затвору. Слобода и демократија су постојали само за оне који су били за социјализам. Свако ко је друкчије радио био је државни непријатељ. Према томе, не бих себи приписао да сам био антикомуниста. Ја сам само мало грађански варирао између догме и слободе, тражећи она подручја слободе која догма није захватила, а на којима би се могао изразити неки аналитички став.

Али деведесетих сте с грађанске позиције наступали против национализма?

Добро, то је логично и природно. Туђман ме је освестио од свих мојих могућих погрешних мишљења о претходном, титоистичко-социјалистичком систему. О НДХ нисам много знао јер сам био дете у то доба, али кад је наступио „туђманизам”, дакле ревитализација Ен-Де-Хашке државе, схватио сам колико је било вредности у оном социјалистичком систему у којем сам ја мало „рогоборио”. Но, то моје рогоборење није било ништа страшно, јер нисам био политички организован. А кад сам видео својим очима ревитализацију Ен-Де-Хашког пројекта, кад је национализам проговорио пуним гласом, ја сам наставио по старом. Нисам припадао ниједној странци, нити сам имао ичију заштиту. Ја сам својим текстовима само покушавао опет да тражим неке просторе слободе које тај систем није заузео, потпуно исто као и у претходном. То је та доследност, ако баш хоћете.

А на црну листу сте доспели још седамдесетих и то, кажу, због књижевне критике? Да ли то значи да је књижевна критика тада имала неку моћ?

Па не, нажалост, јер је све криво схваћено. Својевремено ме је, чини ми се 1977, докачио један партијски секретар, високи функционер ЦК СК Хрватске, криво ме оптуживши да хвалим неке националистичке ставове. Човек је полуписмено одреаговао. Ја сам, наиме, у својој критици Шегединове књиге одбио да смо сви одговорни. То је био став који одбија учешће у социјалистичко-комунистичком пројекту, и то сам рекао Шегедину. И тад је неко са својом интелигенцијом потпуно криво интерпретирао да ја њега хвалим. А можда су помислили да ту подмећем кукавичје јаје свог отпора, кад кажем: „Не, нисмо ми одговорни, одговорни сте ви, социјалисти, комунисти, лидери партијске елите који сте нас у све то увалили.” И због „опаскице” тог функционера, у новинским круговима дошло је до узбуне на мој рачун јер онда је било овако: кад неко кине у ЦК, у комунистичким круговима одмах завлада упала плућа. Тако су мене моји властити кругови изоловали и бацили ме на црну листу, на којој сам био 12 година у Хрватској, али како је то била Југославија, ја сам своју слободу нашао у другом делу државе, у Србији, па ме та оптужба није до краја дотукла.

Рекли сте да се у животу грађана Хрватске ништа није променило од уласка у ЕУ. Изгледа да немате баш позитиван став према ЕУ?

Ја сам скептичан, ироничан и не налазим ништа добро у томе да нас Европа узима као последњег подстанара, јер ми смо земља која има само терцијарне делатности. Ми смо туристичка услуга: конобари, собарице. Управо с одушевљењем кличемо о постотку пораслог броја гостију и ноћења и то је све што имамо од наше такозване економске самосталности, мада приходи од туризма и нису наши, јер иду преко страних банака које финансирају и продају храну из иностранства, а не нашу.

Али зар не мислите да је уједињење европских земаља генерално добра идеја?

То су покушали и Александар Велики, и Карло Пети, цар Римског царства, и Наполеон, и Хитлер. Мислим да то заиста није добра идеја. То су рогови у врећи, државе неспојиве по било којој линији и то, нажалост, неће опстати. ЕУ се распада, ако се не варам. То се свело углавном на немачку државу. Хвала лепо!

За Хрватску кажете да је данас неуспела држава, да се распада и да за њу нема наде. Како бисте оценили Србију?

Све што сам рекао за Хрватску важи и за Србију. А Босна је специјално на умору.

Дакле, и Србија се тресе као алкохоличар у апстиненцијалној кризи, као што сте рекли за Хрватску?

Нисам толико сигуран. Та моја реченица односи се на Хрватску, али мислим да се нешто слично може применити и на Србију.

Ви сматрате да је Хрватска промашен пројекат зато што је стварана на националистичкој еуфорији деведесетих година и да су јој због тога темељи трули. Да ли то може да се каже и за остале бивше југословенске републике, сада државе?

Сви су се разишли с готово истим мотивацијама, да буду свој на своме. Код нас је неко време важила страшна пословица једног нашег неоусташе, да је „народ без државе као говна на киши”. Слободно напишите тако јер то је писало код нас у службеним листовима и цитирано је у сабору. То је формална реченица која није из подземља. Онда кад смо добили ту државу, ја сам рекао да смо сад г…. на киши, само с кишобраном и то је све. Ништа се није променило, ноге нам и даље тону у блато.

Да ли ви стварно сматрате, како вас иначе сви цитирају, да Срби и Хрвати треба да живе у једној држави?

То „треба” нужно је ставити под знаке навода, јер нико ништа не одређује, нити има моћ да организује. То је један проспект, једна врста футуристичке визије. Заправо, ја бих рекао да би Срби и Хрвати могли да живе у једној држави, дакле кондиционално.

А како у овом тренутку видите однос између наше две државе?

Видим много бирократских зачкољица и затегнутости. Постављају се услови и с једне и с друге стране да би се као развила потпуна комуникација, што је по мени цепидлачење и отезање. Нема великодушности ни с једне ни с друге стране, сви смо моралистичке циције. Десничари у Србији и Хрватској подземно утичу и на поштенију политику на врху. Да бисмо се њима додворили, онда тражимо којекакве уступке, извињења. Немогуће је решити ову бирократску заврзламу.

Очигледно немате много истомишљеника, јер тврдите да нема југоносталгичара и да у Хрватској влада „аустроугаро носталгија” или како се то већ зове?

То се не зове никако, већ сам тај израз ја измислио зато што је Аустрија преузела наше банке и медије, а Мађарска је ставила своје прсте на нашу нафтну индустрију и потенцијал. Према томе као да су се нехотице или можда намерно ујединиле да остваре некадашњи модел владања над једном колонијом. Дефинитивно смо колонизовани, а од те пусте слободе, независности и суверености није остало ништа.

У таквој ситуацији чега има највише на јавној сцени Хрватске?

Има шунда, „треша”, има безброј фестивала, мисица.

А медијска слика Хрватске?

Шаролика, али у распаду.

Има ваљда неких нових снага?

Нема! Све су нове снаге лоше и покварене, а оно што постоји од старих је уморно, безначајно и малобројно. Има неколико група самосвесних али презрелих мислилаца, заосталих из бивших структура, који су потпуно на репу колоне. Мало ко има праве страсти, а нико нема могућности, ни пара за организовање. Тонемо у конвенционалност и не знамо шта нам судбина носи, а само салонски брбљамо.


Коментари17
210d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

POSTOVALAC I.MANDICA
Dragi gospodine pisem vam i srca Srbije, i zelim samo reci kamo srece, da smo u bivsoj nam zajednickoj domovini,imali poput vas bar jos desetak takvih divova i umnih glava.Gde bi nam bio kraj danas u ovom ludilu.Moj duboki naklon vama i vasem delu dragi prijatelju.
Franko Franulovic
Oni koji su ga birali, dobar dio njih su izdajnici drzave u kojoj zive i za koju tako srcano stavljaju ruku na srce dok svira himna. Dakle, licemjeri bez karaktera i morala. Sto je to nasa kultura, koje to povijesne vrijednosti mi bastinimo, a da nije rijec o mitoloskim kraljevima i banovima u borbama protiv Turaka?! Koja su nasa nacionalna jela a da su poznata dalje od Bregane i Bajakova ? Imamo li ijedan proizvod a da nije umjetna Vegeta za koji zna Hans ili David u Berlinu i Londonu ? Zivimo u zabludi kako nas pozna citav svijet, a taj svijet osim sunca,mora i kamenih zidina kad se vrati u svoju zemlju nema sto pokazati rodbini i prijateljima kao autohtono Hrvatsko. Madjari imaju Gulas i Dobos tortu, Talijani tjesteninu (pasta) i Pizzu i Parmezan, Grci Giros i Feta sir, Francuzi Guscu pastetu, Nijemci kobasice, Pivo i Švarcvald tortu, Turci Kebab, Austrijanci Sacher tortu i Becki odrezak, Litavci Džugas sir, Danci, danske kekse, Svicarci satove,cokolade i Ementaler sir, a mi ? Lp.
Nije loše ali moglo je i bolje
Pošto i sam gos. Mandić u gore napisanom priznaje da nema mnogo istomišljenika , to samo potvrdjuje da sve što su Hrvatska i Hrvati izabrali je upravo zelja većine i ako zele neke promjene o tome će odlučivati sami svojom voljom i na osnovu vlastitog uvijerenja. To što on kritikuje je upravo njegov kredo, njegovo zanimanje. Jednom kritičar uvijek kritičar, svejedno u kakvoj si sredini za kritiku Ima uvijek mjesta.
Nevidljivi Covek
@неукротиви бунтовник Covece na cemu si? Sta trosis?Citas li sta pises?
неукротиви бунтовник
на интелектуалној позорници мало је оних који су у свом животном креду остали досљедни иманентној истини,без поговора који вјетрови разносили настрани ехо средине у којој су живјели,несаломљивост великих нас увијек враћа људскијим димензијама и властитом преиспитивању,у вријеме комунистичке ортодоксије,било је исувише тешко испливати из зачараног круга супресије и идеолошких обланди,сви који су се одлучили за ма какав крик људског били су утишавани на позорници најгорих провинцијализама,и осуди неартикулисане гомиле која је једино знала да диже руке и урла са запјенушаним водичем низ низбрдици људских вриједности,они који су остали усправни у таквим колотечинама,сачували су један морални облик друкчијих поимања у свеобухвату присиле,за наук ,ипак један људскији склад,рушилачки тонови бивше нам државе потврђују само жалосни сурогат оних који су на овим просторима давно засадили сјеме зла и брижно га његовали до тренутка када се требало обзнанити,тако је завршила једна неславна епопеја,и

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља