недеља, 17.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 13.07.2014. у 22:00 Гордана Поповић

Од јадиковања нема користи

Јелена Стакић (Фото А. Васиљевић)

– Још пре шест година, када сам добила награду за животно дело, рекла сам да то није моја последња реч – каже Јелена Стакић, овогодишња добитница награде „Бранко Јелић”, која се додељује за најбољи превод са француског језика и која јој је уручена у Француском институту у оквиру овогодишњих „Молијерових дана”. Од Бранка Јелића је учила кад је почела да се бави превођењем, а један је и од оснивача ове награде, јер је била председник Удружења књижевних преводилаца Србије када је, 2009, Паскал Делпеш, тадашња директорка Француског института у Београду, покренула иницијативу за установљење овог признања.

Награђена је за превод дела „Биографија – Маргерит Јурсенар” ауторке Мишел Гослар, које је објављено у издању „Карпоса” из Лознице (сада је за истог издавача, који је покренуо ту едицију, превела Фукоову биографију). Специфичност овог дела била је у томе, каже, што је ауторка толико прожета с Маргерит Јурсенар да јој се на моменте чинило да пише као она. Кад јој је то рекла кад ју је упознала, Мишел Гослар је била сва срећна, каже Јелена Стакић, додајући да је велика срећа када је писац дела жив, па преводилац може с њим да се консултује. Жив аутор је благо, истиче, наводећи пример своје сарадње са Ериком Фајем, француским писцем, чије две књиге је превела, најпре „Нагасаки”, а сада и први роман с којим је изашао на добар глас. Роман јој се веома допао, али је језички било тешко превести га, па су јој консултације с писцем биле драгоцене.

Јелена Стакић је познато преводилачко име, преводи са француског и енглеског језика и до сада је превела око 130 књига. Једна је од ретких која већ годинама живи од превођења, иако су хонорари не само лоши него и нередовни. Сада је, каже, знатно опуштенија, јер има пензију, па је макар ослобођена тог страшног грча у коме је била годинама. Није више у мејнстриму, преводи лепе ствари за мали број издавача с којима има договор о плаћању. Колико год да су хонорари бедни, она никада неће рећи да преводи из чисте љубави, већ да је преводилац професионалац.

– Ја то говорим зато што мислим да превођење треба да буде цењено и плаћено – објашњава Јелена Стакић. – Не волим кад моје колеге кажу да се наш посао ионако не може платити. Све може да се плати. Кажу да здравље нема цену, али дајте 200.000 евра па ћете бити излечени. Дакле, ипак има цену, као што и све остало има своју цену, па и наш рад. Не треба се унапред одрицати. Спремна сам да потврдим да је за мене књижевно превођење најлепши посао на свету, али мислим да не треба нико да ме завитлава зато што волим тај посао.

О положају преводилаца говори се увек у истом тону – да је њихов посао потцењен. Јелена Стакић, међутим, каже да нема ништа од јадиковања. На питање да ли види неки други начин да се скрене пажња на положај преводилаца, спремно каже да ни од скретања пажње нема никакве користи.

–Што год хоћете да урадите то кошта – констатује. – Када бисмо могли да одвојимо један део својих јадних примања, па да имамо адвокате и агенцију да нас заступа, то би онда било нешто. Проблем је што превођењем може да се бави свако. Не постоји лиценца. Издавач бира и може да узме кога хоће. Ипак је то и уметност, па као што не можете забранити некоме да пише, да пева или слика, тако му не можете забранити ни да преводи. Али могао би да се направи неки договор са издавачима, да се посао склапа преко агенције. Међутим, погледајте наше издаваче: немамо једно удружење издавача, има их неколико. Ко с ким да се договори?

Јелена Стакић наводи пример своје сарадње са „Лагуном”, за коју је пре више година превела један роман који се сад појавио у новом издању, а да њој то нико није ни рекао. Кад је погледала уговор који је потписала с њима, видела је ставку у којој им је уступила тај превод за сва времена.

– Тај уговор је практично неважећи, јер кад бих ја хтела да терам мак на конац, морало би да се покаже да један уговор ипак мора да има неки рок. Но, немам времена сад да се петљам с тим. Притом нису ми послали чак ни један примерак књиге, што је основни ред. Али и дан-данас колеге потписују такве уговоре. То не би смело. Требало би између себе да будемо сложни, али зашто би преводиоци били сложнији од свих других – пита се Јелена Стакић.

Она тврди да неки превише очекују од Удружења преводилаца које нема ингеренције на уговоре, већ може само да даје савете. И пошто не може да обезбеди посао никоме, нема интересовања за долазак на скупштине на којима се од 350 чланова скупи само педесетак људи. Примећује незаинтересованост младих људи који ту долазе „као на шалтер”, док је она, сећа се, као млад преводилац долазила у Удружење са страхопоштовањем.

Кад је почињала да се бави превођењем, мислила је да превод неког капиталног дела може да промени свет. Временом је схватила да превод значајног дела не само да не мења свет него, чак, може да прође и потпуно незапажено, као што је недавно прошао њен превод „Историје лудила у доба класицизма” Мишела Фукоа, једне од најзначајнијих књига 20. века и можда њеног најзначајнијег превода, који је објављен прошле године за Сајам књига.

– Исту књигу у јако скраћеном издању превела сам 1980. за „Нолит”. То је био догађај, али сада је интегрално издање прошло потпуно незабележено. Није изашао чак ни један једини приказ – каже Јелена Стакић.

Коментари5
f1e52
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zdravlje za sve
Prijatelj mi radi u Londonu u Agenciji za prevođenje. Za novogodišnje praznike BESPLATNO svojim stalnim klijentima prevedu izraze čestitki (Srećna Nova i sl.) i to je jedino što je bespatno, bilo koji drugi zvanični spis, tekst, ugovor ili šta durgo, mora da bude preveden od Agencije koja za to ima licencu, i to naravno košta. Ako nije prevedeno preko agencije niko sa vama neće da radi,pošto nema garancije,.Sve se može lepo regulisati samo da ima volje.
b. kramer
Ima prevodjenja i prevodjenja. Rad na literarnom ili stručnom delu (100, 200 ili 1000 stranica) plaća se bedno, jadno i bezobrazno malo. Medjutim, prevodi koje radim za neke ustanove, institucije ili strance plaćeni su mi preko svake pristojne mere, a ni tekstovi koji se rade preko agencija uglavnom su pristojno kompenzovani. Znači, izdavači su izrabljivači.
nikola andric
Kako da nema? Olaksava nam ''dusu'' a ne kosta nista. Saveti knjizevnika su namenjeni kolegama. Tako imaju oko cega da se svadjaju.
koleginica prevoditeljka
Zaključak intervjua je poražavajući. Nema nade za srpsko prevodilaštvo. Dokle god ne budemo smogli snage da se "bakćemo" sa Lagunama i sl, oni će nas sve više saterivati u mišju rupu u kojoj ćemo prevoditi kapitalna dela, biti bedno plaćeni i nikoga neće biti briga za to. Kada bi 50 najeminentnijih književnih prevodilaca odbilo da sarađuje sa lošim izdavačima koji im nude ponižavajuće ugovore, to bi se itekako osetilo. Ali, ne, njima je normalno da u retkim intervjuima naglašavaju izuzetnost svog poziva i muke kroz koje prolaze, a da nakon toga svrate kod izdavača da im ovaj udeli koju mrvicu od honorara. A zašto onda da se dolazi na skupštine, na kojima jedni te isti pričaju iste priče, odbijajući da se povuku i puste malo svežeg vazduha u udruženje.
Србољуб Савић
Љубав, схватање, пут, награда, задовољење, тријумф у свету напада на сваку вредност, свим и свачим. Интегритет, непробојни оклоп, очувања људског. Ко уме да чита, може и да схвати. Ко схвати, може да начини свој пут до својства. Љубав нам је једино, што нам је дато да трајемо. Тако, ево формуле, ево примера, па ... С. Савић

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља