„Политика” је у јануару прославила ове године јубилеј – 110 година постојања и сведочења о најбурнијим и најславнијим данима наше историје. Многи би се изненадили, али постоји у Србији и једна госпођа, вршњакиња нашег листа, која је управо ових дана дувала у свећице на торти са бројем 110! То је Београђанка Јелисавета Вељковић Ценка, почасни члан Црвеног крста и власник једне од најлепших сењачких башта. Причу о њој доноси „Илустрована Политика” у најновијем броју, из пера Јелене Бошковић.
– Шта бих могла да пожелим, осим да ми сва деца дођу, да се сви окупимо. И да ме здравље послужи. Јесте да ми је мало десно око попустило, слаби ми слух, мучи ме виши притисак.
Госпођа Јелисавета каже да до 99. године није славила рођендане, да би се фамилија први пут окупила 2003. године, када је навршила век. Дошло јој је седморо деце, двадесет двоје унучади, праунучади и чукунунучади. Овај 110. рођендан прославила је са онима који су близу, јер Ценкини наследници живе и у Америци и Канади.
Јелисавета је рођена 18. јула 1904. у Горском Котару на Равној Гори, као друго од седморо деце. Завршила је пет разреда основне, а волела је и школу и очев шнајдерај. Ипак, одлучила је да дође у Београд. Са стиснутом торбом у руци, шеснаестогодишња Јелисавета први пут је крочила на београдску калдрму, тек обновљену после Првог светског рата. Становала је са пријатељицама, а преко пута ње млади декоратер Народног позоришта Станислав Вељковић.
– Удала сам се са двадесет година. Станислав и ја смо се венчали у малој Цркви Светог Марка на Ташмајдану.
У дворишту на Карабурми Јелисавета је прала рубље у кориту, ложила ватру, а са оближње пијаце воду доносила. После шездесет и три године срећног брака, супруг Станислав је 1983. године преминуо.
– Од када сам оперисала катаракту не смем да гледам телевизију, јер кварим очи. Читала сам до прошле године молитвеник. И новине прелиставала, одозго све наслове погледам, али сада више не могу, издао ме вид.
За њене године постарала се, вели Ценка, и генетика. У фамилији јој је једино мајка раније умрла, док јој је тетка преминула у сто трећој, а ујак годину касније.
– Молим се свако вече Богу пред спавање. Молитвеник држим у руци, али не могу да читам, а и не морам, знам све напамет – каже Јелисавета Вељковић у најновијем броју „Илустроване Политике”.
