понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Меки човек српске политике

Аутор: Љиљана Милисављевићсубота, 01.09.2007. у 20:25
Милан Милутиновић у хашкој судници (Фото Ројтерс)

Бившем председнику Србије Милану Милутиновићу хашке судије ће можда као олакшавајућу околност узети чињеницу да се никада "није мешао у свој посао".
После председниковања Србијом за време владавине Слободана Милошевића, 5. октобра 2000. године он је први истурио белу заставицу. После је под ДОС-овом влашћу само усавршавао пасивност која му је ваљала под Милошевићем. Лидери ДОС-а били су му захвални, јер је омогућио миран трансфер власти. А у хашкој судници најважнији сведок његове одбране, Милошевићев уставописац Ратко Марковић, бранио га је управо тим делићем његове биографије.

Говорећи о смени власти октобра 2000. године, Марковић је оценио да је Милутиновић, тиме што је омогућио да се власт у Србији преведе у легитимни колосек, повукао пресудан потез којим је предупредио политичке сукобе који се не би завршили само на политичкој позорници, него би можда ескалирали и до грађанског рата.

"Полазећи од уверења да Влада Србије и Народна скупштина, које су биле сасвим уставне и легалне, немају више легитимност због новог односа политичких снага, председник Милутиновић је постигао споразум са страначким првацима опозиције и председником СРЈ Војиславом Коштуницом, да влада Мирка Марјановића поднесе оставку. Затим, да се од потписника овог споразума изабере привремена влада на чији ће предлог председник Републике да распусти скупштину и да се распишу нови избори. Онда да се изабере нова народна скупштина, која би била легална у односу на постојећу политичку констелацију и постојећи распоред политичких снага, а која би опет изабрала своју владу. То је била скупштина која је изабрана 23. децембра 2005. године која је изабрала владу чији је премијер постао Зоран Ђинђић", рекао је Марковић.

Право питање је, заправо, како је Милан Милутиновић уопште доспео на оптуженичку клупу у Хагу, односно како је уопште постао "велика риба" какве се Хашки трибунал обавезао да ће једино ислеђивати?

Милутиновић, који је од 1983. до 1989. био управник Народне библиотеке Србије, а после доласка Милошевића на чело СК Србије заузима место у Савезном секретаријату иностраних послова као помоћник начелника Управе за штампу, а одмах потом постаје амбасадор СФРЈ у Грчкој. Са овог места именован је за шефа дипломатије СРЈ у кабинету Радоја Контића.

Када због недовољног одзива бирача 1997. године Зоран Лилић у два наврата није успео да постане председник Србије, Социјалистичка партија је променила кандидата и Милутиновић је у другом кругу тесно победио Војислава Шешеља. Независна штампа тврдила је да су избори намештени тако што су косовски Албанци масовно "гласали" за Милошевићевог изабраника. То је, према официјелним резултатима, учинило и две хиљаде житеља Јуника, албанског села у подножју Проклетија у коме ће Ричард Холбрук 1998. године успоставити први званични контакт са припадницима Ослободилачке војске Косова. Многи су сумњали да је изборе заправо добио Војислав Шешељ, коме Милошевић није хтео да уступи председничку функцију.

После престанка мандата јануара 2003. године добровољно се предао Хашком трибуналу.

Првих година на власти, једна од ретких ствари око којих се Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница нису спорили било је то да Милутиновића, који је за наводне злочине на Косову 1999. године оптужен заједно са Милошевићем, (још) не треба слати у Хаг. Оптужбе против Милутиновића односе се на његову командну одговорност, с обзиром на то да је као председник Србије и члан Врховног савета одбране био "одговоран за поступке својих потчињених". У ретким јавним изјашњавањима о својој хашкој судбини, Милутиновић је говорио да потчињених није имао. Тврдио је да је војском командовао председник СРЈ Слободан Милошевић, а јединицама МУП-а Влада Србије, односно ресорни министар Влајко Стојиљковић.

Миланче или Млекце, како су га пријатељи звали, своја овлашћења председника Србије вршио је у оквиру Устава из 1990. године. Како је хашким судијама објаснио др Марковић, он није имао ефективна овлашћења, иако је био непосредно изабран од грађана и иако су само грађани могли да га опозову. На примедбу тужилаштва да су неки критичари Устава тврдили да су овлашћења председника била неочекивано и неуобичајено широка, односно да је доношењем Устава 1990. године председник постао најмоћнија уставна институција у Србији, професор Марковић је рекао да је у време када је доношен тај устав у Србији вишестраначки систем тек пуштао корене и да су критике Устава у то време биле концентрисане углавном на институцију председника Републике, јер је владало уверење да се та институција прави по мери тадашњег председника Социјалистичке партије Србије Слободана Милошевића.

"Председник је и у оно време имао иста овлашћења која је имао и председник Борис Тадић, актуелни председник Србије, до доношења новог Устава у јесен прошле године", рекао је Марковић.

По Марковићевој оцени, најбољи одговор на питање који је прави домашај институције председника Републике по Уставу из 1990, дао је Зоран Ђинђић 1997. када је рекао да та функција нема некаква овлашћења, да председник Републике не може ни да именује својом вољом мандатара за састав владе, нити да самоиницијативно распусти скупштину. Да је то само једна симболична функција и да се он за ту функцију неће кандидовати.

Чим је председник Милошевић престао да врши функцију председника Републике аутоматски су престале критике те институције, закључио је Милошевићев уставописац.

Хашка оптужница против Милутиновића критикована је својевремено и на Западу као формална, будући да је бивши председник Србије и у западним престоницама доживљаван пре свега као Милошевићева марионета, човек без стварне власти и утицаја који се није позивао на своје надлежности и није ни покушавао да врши функције које су му по Уставу припадале. Судећи по томе да су његови адвокати у његову одбрану извели само три сведока, изгледа да ни они не сматрају да је Милутиновићу потребна права одбрана од правих оптужби, и да је у његовом случају опет посреди нека врста фарсе. Иако они који боље познају Хашки суд слуте да ни трагедија није унапред искључена.


Коментари0
28a67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља