среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:03

Британске путнице против предрасуда о Србији

Аутор: Александар Растовићнедеља, 27.07.2014. у 22:00

Србију и Београд су у 19. и почетком 20. века посећивале бројне британске жене путописци. Оне су вршиле својеврсну културну односно наративну колонизацију Балкана како луцидно примећује Весна Голдсворти у својој чувеној књизи „Измишљање Руританије. Империјализам Маште”. О Балкану и Србији на почетку 19. века су у британској јавности владали многобројни стереотипи од којих је најприсутнији био да су то дивљи и егзотични делови Истока.

Са настанком националноослободилачких покрета и револуција балканских народа почетком 19. века расте и појачано интересовање ондашње јавности за тај простор и његове народе. Поставља се логично питање који су разлози утицали на британске жене путописци да кроче на тле најпре кнежевине, а од 1882. године и краљевине Србије. Весна Голдсворти сматра да је један од узрока био намера жена викторијанског доба да се и на овом пољу изједначе са мушкарцима, јер је то својеврсно занимање до тада била резервисано једино за њих. Такође, пут на Балкан и Србију била је прилика да се побегне од суморне и досадне стварности, али и жеља да се сазна нешто више о простору, земљи, народу, градовима, историји, култури, али и језику, обичајима, начину исхране, музици, што је за просечног Британца и Британку тога времена била потпуна непознаница.

Занимљива је образовна и старосна структура британских путница. Углавном су имале високо образовање: књижевнице, новинарке, правнице, лекарке, биле су доброг имовног стања и превасходно у животном добу између двадесет и тридесет пет година. Један број њих је на пут у Србију кренуо у служби британског министарства спољних послова, али то су углавном били изузеци. Британске путнице које су долазиле у Србији у ово време нису се дуго задржавале. Остајале су тек неколико сати, пар дана, евентуално неколико недеља. Ретко која од њих се поново враћала. 

По повратку у своју земљу држале су бројне јавне наступе, писале књиге и текстове у ондашњим најугледнијим новинама и часописима где су износиле своје утиске са путовања. Занимљиво је да је највећи број њих негирао уврежене стереотипе о Србији и српском народу, као о дивљој земљи и примитивном народу. Управо у томе и лежи највећи значај њихових путовања. Својим јавним и публицистичким радом најефикасније су брисале негативну слику која се о нама на британском острву годинама и деценијама изграђивала.

Прва Енглескиња која је ступила на тле кнежевине Србије у 19. веку била је Џулија Пердју и то 1836. када се враћала са путовања из Истанбула. Била је очарана Београдом иако се у њему задржала само неколико сати. У лето 1850. године у Србију је стигла и Лујза Хеј Кар која је била блиска пријатељица Мине Караџић. Током осамнаест дана поред Београда обишла је и Обреновац, Шабац, Лозницу. Оставила је важне податке о изгледу тадашњих српских градова. Такође, остаће упамћена по томе што је прва на енглески језик превела чувену књигу Леополда Ранкеа „Српска револуција”.

Србију су у три наврата и то 1862, 1863. и 1864. године посетиле Георгина Мјур Мекензи и Аделина Паулина Ирби и то у склопу балканске турнеје када су обишле и Македонију, Стару Србију и Црну Гору. Као резултат њихових брижљивих запажања настала је 1868. године волуминозна књига „Путовања по словенским провинцијама Турске у Европи” за чије је друго издање 1877. Виљем Гледстон, велики пријатељ словенских народа написао инспиративни предговор у коме је изразио своје дивљење према ове две енглеске путнице које су објективно приказале стање у коме се налазила хришћанска популација у ондашњим деловима европске Турске. И оне су обишле унутрашњост Кнежевине Србије, између осталих Јагодину, Ћуприју, манастир Манасију, Бољевац, Гамзиград, Неготин, Мајданпек, Пожаревац, Смедерево, као и Београд. У главном граду српске кнежевине задржале су се годину дана. То време су искористиле да се детаљно упознају са унутрашње политичком ситуацијом али и да упознају најзначајније представнике тадашњег политичког и културног живота.

Бурни политички догађаји почетком двадесетог века који су потресли Србију али и Балкан (Мајска револуција 1903, Анексиона криза 1908, Балкански ратови 1912-1913, Први светски рат) додатно су допринели да британске путнице наставе несмањеним интензитетом долазе у наше крајеве. Тако је Мери Дарам, иначе антрополошкиња по струци, често посећивала Србију почев од 1902. године и као резултат њених боравака настала је чувена књига „Кроз српске земље”у којој је на објективан и математички прецизан начин представила српску историју, политичку ситуацију, изглед градова и обичаје становништва. Међутим, касније она све више почиње да заступа албанску ствар, постаје ватрени албански лобиста и то ће остати до краја живота.

У Србији је скоро у исто време боравила лекарка Френсис Меј Дикинсон са својим супругом Џејмсом Беријем. Они су присуствовали крунидбеним свечаностима краља Петра Карађорђевића, а затим су скоро целу Србију обишли бициклима. Међутим, у Србију су се поново вратили почетком 1915. године када су на молбу Мабел Грујић, Американке, иначе супруге Славке Грујића, српског дипломате у Лондону одазвале њеном позиву да пруже медицинску и хуманитарну помоћ угроженом становништву. Са својом медицинском екипом од педесет пет чланова, Френсис Меј и њен супруг су фебруара 1915. године стигли у Србију и формирали специјалну болницу у Врњачкој Бањи. Укупно су надзирали шест болница са укупним смештајним капацитетом од тристо шездесет постеља. У екипи су се налазили лекари различитих специјалности, медицинске сестре, куварице. Током једногодишњег боравка у ратом захваћеној Србији не само да су лечили и неговали болеснике, и рањенике, већ су се успешно борили против тифуса. Једно време су чак истовремено лечили и неговали и српске и аустријске војнике. Због захтева аустријских власти морали су да напусте Србију фебруара 1916. године. По повратку у Лондон објавили су и књигу где су изнели драгоцена сведочанства о страхотама Првог светског рата.

Осим овог брачног пара током Првог светског рата Србију су походиле и друге познате и мање познате Енглескиње које су пружале несебичну моралну, материјалну, хуманитарну и медицинску помоћ локалном становништву. Јавност су већ добро познате Флора Сандс, Елси Инглис, Синклер Стобарт, Изабел Хатон, Франческа Хатон.     


Коментари3
f1bb6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lav jugov
Врло мало има коментара. Изгледа да ми мушкарци не волимо женске подвиге. Одавно сам пратио и одушевљавао се овим подвизима јер у оно време жена није била оно што је данас.Фантастични су подвизи свих тих жена што у овом кратком опису није ни приближно оно што су оне урадиле .Ово је идеална тема за зближавање народа упркос катастрофалним потезима њихових политичара. Дали смо им се икада одужили? Слава им!
zorica mrsevic
Srce & dusa se ne placaju, prosto, nisu na prodaju. Mada ocigledno ima i onih koji misle da je bas sve na prodaju i da se ama bas sve svodi samo na pitanje koliko je nula na cifri.
Raša Arsić
Hej Srbi! Reklama se plaća! Što se onda pravite naivni i očekujete da vas neko zastupa za džabe?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља