среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Време ради за Курде

Аутор: Душан Спасојевићпетак, 01.08.2014. у 15:00

Док пажњу читавог света заокупља новопроглашени калифат, на северу данашњег Ирака све је спремно за рађање једне друге државе – Републике Курдистан. У Ербилу, будућој престоници, формирана је влада националног јединства, а стручњаци за уставно право стигли су из далеког Квебека да председника Махмуда Барзанија и курдску регионалну владу посаветују како озаконити већ постојећу „реалност на терену”. Да не изостане међународни легитимитет, постарао се Бењамин Нетанијаху. Израелски премијер је, наиме, крајем јуна, у једном програмском говору о ситуацији на Блискoм истоку, подржао независност Курдистана, „ратничке нације, која је политички умерена и вредна државности”. Наравно, има и престоница које у „малом Курдистану” данас виде својеврсни Пијемонт пан-курдског уједињења сутра, и код којих идеја о курдској нуклеус-држави не престаје да изазива грозничаву забринутост.

Преко тромеђе Ирака, Сирије и Турске, на територији приближној величини некадашње Југославије, простире се Курдистан. На земљи која одвајкада даје најмекши памук и најпостојанији мермер, а одскора нафту и природни гас, живи највећи народ без своје државе – Курди. Према већини релевантних процена, њих четрдесет милиона. Прилика да вековна борба за слободу буде преточена у националну државу Курда, претрпела је бродолом пре сто година. И поред подршке тадашњег председника САД Вудроа Вилсона да се по распаду Османске империје право на самоопредељење призна и Курдима, енглеско-француски колонијални споразум поделио је овај народ у три новонастале државе. Осим у Ираку, Сирији и Турској, Курда има и у Ирану, на чијем северозападу живи њих неколико милиона. Током читавог 20. века овај народ је против своје воље држан у стези. Захваљујући муклој источњачкој издржљивости и још сировијој националној енергији, отпорна снага Курда није јењавала, и на самом почетку новог миленијума поново им се указала шанса да остваре давнашњи сан.

Пресудан утицај да, од краја Хладног рата на овамо, „мали Курдистан” на северу данашњег Ирака постане више јава него сан имала су два фактора: подршка најутицајније велике силе и огромне резерве нафте и природног гаса. Блиско савезништво са САД у заједничком подухвату обарања Садама Хусеина омогућило је ирачким Курдима да у последњих четврт века, под америчким кишобраном, несметано развијају сопствене институције, а да их 2005. године у новом уставу заокруже кроз најширу могућу аутономију у оквиру федералног Ирака. Ирачки Курдистан стасао је од тада у институционалну реалност, а данас у територијалном, политичком и економском смислу испуњава већину услова прописаних Конвенцијом из Монтевидеа о правима и обавезама држава.

Потенцијал за извоз три милиона барела нафте дневно и десет милијарди кубних метара гаса годишње, донео је Ербилу (под чијом се контролом налази трећина укупних нафтних резерви Ирака) фискалну независност у односу на централну владу у Багдаду. Финансијску независност донеле су инвестиције из земаља Персијског залива, међу којима предњаче Уједињени Арапски Емирати. Међутим, кључни моменат за разумевање смера у којем ће ићи Курдистан био је потписивање споразума о заједничкој производњи „црног злата” с „Ексон мобилом” 2011. године. После уговора с Тексашанима, један за другим, у Курдистан 2012. стижу „Шеврон”, француски „Тотал” и руски „Гаспром њефт”. Дакле, четири од десет највећих светских нафтних компанија, центара моћи утицајнијих од доброг броја држава чланица УН, суштински је дало снагу пројекту „независни Курдистан”.

Какав треба да буде српски одговор на курдско питање? Српска дипломатија у пројекцији свог наступа на Блиском истоку о курдском фактору мора водити рачуна, јер он представља известан квантум снаге који, у органском процесу прекомпоновања овога региона, не може остати без осетног дејства. Правилно тумачење односа снага на Блиском истоку, месту на којем се традиционално преламају интереси великих, а потом и те како рефлектују на Балкан, представља премису за озбиљно вођење спољне политике. Из свих ових разлога Србија на ово питање не сме гледати с уским, локалним, хоризонтом.

За разлику од косовских Албанаца, Курдима је тешко оспорити морално, историјско и етничко право у настојању да створе своју независну државу. Међу познаваоцима прилика на Блиском истоку није ретко мишљење да би независност Курдистана представљала допринос регионалној стабилности, јер би нова држава била оаза мира и просперитета и, као таква, својеврсна брана надирућем верском фанатизму међу сунитским муслиманима. Иако су и сами већином сунити, етничка посебност у односу на Арапе учинила је Курде неутралним у односу на крваве сунитско-шиитске секташке сукобе. Да је ирачки Курдистан острво секуларизма и верске толеранције, најбоље показује чињеница да је у њему уточиште нашла велика већина ирачких хришћана који нису успели да побегну из земље. Аргумент да би независност Курдистана дестабилизовала Ирак – нефункционалну федерацију на чијој је територији проглашен калифат, потпуно је изгубио смисао и убедљивост.

У овом тренутку, Србија треба да настави с подршком легитимној влади ирачког премијера Нурија ал-Маликија у њеним напорима да заједно с ирачким Курдима заустави офанзиву екстремних џихадиста окупљених око Исламске државе Ирака и Сирије. Паралелно с тим, било би корисно да Београд успостави односе с Курдском регионалном владом и озбиљно размотри могућност да на одговарајућем нивоу отвори своје представништво у Ербилу. Време ради за Курде. То време Србија би морала да искористи да пажљиво саслуша и у обзир узме ставове пријатељски настројених земаља које такође имају легитимне интересе у овом региону – примерице Израела, УАЕ, Ирана... Иако је реч о државама међусобно конфронтираним по многим питањима, није искључено да њихови интереси у овој ствари буду подударни. Српски одговор на курдско питање ваља темељно припремити, јер ће он подједнако говорити и о нама и о Курдима.

Амбасадор Србије у Турској 2010–2013.


Коментари7
e0fdd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lazarevic ljubomir
Odlican clanak.Dodajem : Nijedna nato evropska,sila nije prikljcila amerima,da brani hriscane,izuzev,moralne podrske vaticana amerima. Ti isti evropejci su ludovali bombardovali srbiju -monte negro vise od 100d. ti ljudi su cuvali svoju religiju,vise 1500g.ipatnje po bespucu iraka sirije.Sta ce oni da cpasavaju hriscane kad su zamesali busovi2003 Ipak ameri su osetili grizu savesti,ili bisnis? Hvala im.Laku noc Lazarevic
velimir sokolovic
Kalifat nikad neće biti uspostavljen. To je besmisleno. Ali, kurdsko pravo na državu će se morati ostvariti. Pa, morate znati da je postojao Kurdistan i da su ga, na nagovor Engleske i drugih hohštaplerskih zemalja, ukinuli-odnosno podijelile muslimanske zemlje u okruženju (Turska, Sirija, Irak).
Milan Mladenovic
Valjda ambasador misli da bi mi trebali da formiramo nas stav,cisto gubljenje vremena,vec je sve rasprodano i zagradjeno.Do sada smo mozda i nagadjali sto je Amerika izvrsila invaziju Iraka i mrcnula Sadama,sad vise netrebamo.
Slađan Lazić
Odlična analiza! Znam dosta Kurda ovdje u Njemačkoj. To je narod sasvim drugačiji od etničkih Turaka koji za Evropom zaostaju 500 godina i Arapa koji zaostaju 1300 godina, Kurdi su moderan i sekularan narod, mnogi čak ljevičarski i marksistički orijentisani. Njih treba podržati jer su najbolja garancija protiv turske hegemonije i agresivne ekspanzionistčke neoosmanske politike ("Kosovo je Turska i Turska je Kosovo", "Ko mi dirne u 'Ḃošnjake', imaće 100 miliona Turaka protiv sebe", na znam samo odakle mu 100 miliona kada Turska ima 75 miliona stanovnika a od toga 20 mil. turski Kurdi i 20 mil. Aleviti, al ajd dobro). Grčka podržava Kurde, isto tako Kipar, Jermenija i Izrael. Srbija i Republika Srpska se moraju pridružiti.
nece biti nezavisnog Kurdistana
Vreme radi za Kurde sve dok traje rat izmedju Sunita i Siita u Iraku. Jednom kad rat prestane, prvi zadatak nove vlade ce biti da vrati Kurde u iracku drzavu. Kurdi mogu da ocekuju najvise siroku autonomiju ali nista vise od toga. Cak i ako dobiju autonomiju, malo je verovatno da ce Kurdi uspeti da zadrze teritorije i naftna polja koje su zauzeli koristeci sukob Sunita i Siita. Indikativno je da nijedna strana nije ponudila Kurdima nista da stanu na njihovu stranu, sto jasno govori da nijedna strana ne priznaje ni Kurde ni teritoriju koje su zauzeli. Turska nece nikad dozvoliti da Kurdi imaju svoju drzavu, niti ce to uciniti Amerika. Turska pomaze Kurdima tako sto im dozvoljava da preko njene teritorije izvoze naftu, ali tu su u pitanju ekonomski interesi i politicki samo u tome sto se Turska takmici sa Arapima oko primata u muslimanskom svetu. Turska zeli da bude zastitnik svih Kurda u okolnim drzavama da bi te drzave oslabila ali to nikako ne znaci da ce zeleti neku kurdsku drzavu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља