Свима који погрешно, то јест површно, схватају религију муслимана, а да никада нису у рукама држали њихову свету књигу Куран, у којој је низ значајних и мудрих премиса корисних за човечанство, поручио бих да греше јер ислам изједначавају са сулудимекстремизмом, који је присутан и управослављу. Крајем седамдесетих година у току вечере у кући Добрице Ћосића, видовити Михиз, а тога се добро сећам, на изненађење присутних, упозорио је на долазећу пошаст које нисмо тада били свесни. Рекао је, парафразирам: „Зар нико не опажа да из песка пустиња устају у гелабијама и халачу!” Сада се свет, „изненађен”, чуди надирућем екстремизму.
С временом смо билиускраћени да нам елоквентниизраелски амбасадор у Београду – човек разума и заступник вековно угроженог јеврејског народа, ког су Срби, излажући се опасности од фашизма, штитили у Другомсветскомрату –објасни да ли би било која земља трпелакукавичко слања ракета попут ,,Хамасовог“.
Подсетио бих и на никада разрешено питање које годинама лебди у ваздуху. Шта се тада десило с немачким народом, народом значајне културе која је изнедрила Бетовена, Хајнеа, Гетеа? Кривица је чудо.Може се свима приписати, много је невиних страдало на рачун стварно кривих.
Због тога бих се вратио на наш терен заслуга и кривица. Правно речено, нико није крив док се не докаже супротно. Сад живимо у времену врхунске хипокризије. Вест је на свим насловним странама новина, па и „Политике”, да Милан Беко– а сетио сам га се из оногужасногвремена Слобе и Мире – добија понуду да постане директор непостојећих железница Србије. Ово би се могло схватити и као кратко подсећање на продавце магле. Вести о успесима наших спортиста и људи из културе који једино репрезентују наш, а и многе друге народе,гурнути су у други план.
Некада богати људи, а жртве комунизма, Крсмановићи, Бајлони, капетан Миша Анастасијевић, Ацковић и мој отац Андреја Христић, богатство су стекли транспарентно и нису се ограђивали високим дедињским зидовима у страху од одмазде због прљаво стечене имовине. Ко је омогућио почетни капитал данашњим тајкунима,није наградно питање. Био је то лов у мутном преко грбаче јадног и унесрећеног народа, сада поплављеног, који је послужио за сликање „успешне” политике. Све пљачке је омогућио гласањем немоћни српски народ, затрован, необразован, слуђен разним Шешељима и његовим наследницима. Народ који је сањао велику Србију,а суочио сеса реалношћу да му с падом наталитета нестаје један град годишње. Народ коме је потребно да га води интелектуална елита доживео је да га један део исте изда у време Мире и Слобе.
На шта нам личи црква? Не дозвољавам да ми ико замери јер самхаџија, човек посвећен цркви, и зато ми смета возни парк великодостојника. Тешко је у том смислу наследитипатријарха Павла.Више нема наде да се замонашиш како би утекао од неприличног извитопереног света. Питам се да ли је нада што је на челу државе млад човек исправних снова,али с потешкоћамакоје има с народом чија су надања већ смањена за 10 или 15 одсто.
