Постоји више начина да се спали Рим и тиме симболички покаже права природа једне власти. Уверен сам да ће се, временом, Београд на води показати као кључни доказ политичке самовоље, ароганције, злоупотребе већине, контроле медија, контролисаног судства и пре свега незабележене професионалне некомпетенције и презира према (Бео)грађанима. То је јасан пример насиља у пракси које је потпуно супротно од свега за шта се, очигледно само на речима, залаже влада премијера Александра Вучића, тј. он лично. Неки договор је негде, некада, „закуцан” и Мали, градоначелник, има да га спроведе по сваку цену. Не сме се устукнути пред разумним аргументима, признати грешка и покушати да се она исправи. Знамо да и камичак, неупоредиво мањи од онога који се гура уз брдо, може покренути велику лавину. Зато сав бесмисао пројекта треба заклонити џиновским рекламним билбордима. Верујте сликама, а не разуму.

Београд на води је антибеоградски пројекат јер намеће решење против логике, како традиције простора који треба да окупира, тако и против свих малих али значајних промена које се последњих година у том простору догађају. У Савамали данас имамо позориште „Радионица интеграција” Микија Манојловића, УК „Град”, „Миксер”, клубове и ресторане. Људе... Где ће пролазити тек успостављена бициклистичка стаза? Београд на води треба да подигне бедем између старог језгра града, људи и реке Саве. Торањ који се гради надвисиће и бацати сенку на Победника на Калемегдану који симболизује победу над два царства – отоманским и аустроугарским.

Немам ништа против са мером и укусом осмишљеног комбиновања и уклапања модерних архитектонских решења у старо ткиво градова, само немојте да неко помиње пирамиду у Лувру! „Наш Лувр”, Народни музеј, годинама је затворен, и када би изградња неке пирамиде поред њега значила и његову поправку и поновно отварање, подржао бих је из свег срца, као, верујем, и већина Београђана.

Колико не познају Београд и шта се у њему догађа, показује и изненађење како градских тако и оних „виших” нивоа власти чињеницом да су се „случајни пролазници” веома брзо и ефикасно мобилисали и удружили у покушају да зауставе ово насиље. Неколико организација, међу којима и „Министарство простора”, које се већ годинама баве проблемима града, збунило их је својим систематичним деловањем „кроз институције”, познавањем законског оквира, стрпљивом и пристојном упорношћу којом желе да остваре своје грађанско право да учествују у одлукама које утичу на њихове животе. Импресионира јасноћа и прецизност ставова које заговарају рецимо у публикацији „Грађани у развоју града”: „Примери … показују системске проблеме у процесу који треба да заштити јавни интерес: од нетранспарентности процедуре до недостатка механизама којима се позиције грађана артикулишу и заступају.”

Скоро је родитељски брижно писмо „Међународне мреже за урбано истраживање и акцију” која се састала у Београду о Београду:

„Обећана је економска добит кроз отварање нових радних места … Међутим, објекти чија се изградња предвиђа на приобаљу упућују на то да ће се већина понуђених радних места заправо односити на краткорочне, слабо плаћене послове на грађевини и у услужним делатностима. Садржај овог важног подухвата могао би бити далеко разноврснији и пре свега одговорити на стварне потребе града и грађана.

Људи су ти који насељавају градске улице и креирају просторе који Београд чине тако препознатљивим и пуним могућности. Њихово искључивање из процеса планирања и пројектовања градског приобаља не само да је неправедно – и стога опасно – већ се њиме пропушта и идеална прилика да се упосле и искористе највиталнији ресурси града.”

Када се „напади” на пројекат буду конкретизовали, не очекујем да ће Архитектонски факултет са све професорима да штрајкује у одбрани професије, нити Правни у одбрану правне државе. Уздам се у Београђане и Београђанке: „Можда је противник јачи, а борба дуга и тешка, али ми ћемо живети с последицама.” Очекујем да тада у Београд спонтано, аутобусима, а можда и чамцима и бродовима, уз обавезни сендвич и јогурт, стигне забринути „народ” из целе Србије да одбрани Београд на води.

„Пред нама је још много процедуралних, правних и симболичких инстанци у којима треба да реагујемо. Поред нас је још много суграђана које треба охрабрити да се укључе у одбрану заједничких интереса. Београд нема никог другог осим нас самих!”

На муци се познају јунаци.

Oснивач Грађанских иницијатива