петак, 15.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.08.2014. у 15:00 Миљенко Јерговић

Туризам: данас је друкчије

Петак је, први август, усред рахле ужурбане колоне, међу аутима страних регистрација, возим се на море. Остајемо само два дана викенда, а ја се сјећам првога августа од прије тачно тридесет година, била је сриједа, и ја сам исто овако путовао према мору. Само што је град из којег сам пошао био други, и нисам ишао на два дана него на петнаест мјесеци. Прије поноћи, првога августа 1984, морао сам се јавити у Убле, на отоку Ластову, на одслужење војнога рока. (...)

Прије тридесет година на море су путовали сви. Људи босанских, србијанских, војвођанских регистарских таблица јатили су се око Бугојна и Доњег Вакуфа, застајали по крајпуташким биртијама да расхладе своја врела чела, сигурни у себе јер знају камо иду, јер су своји на своме и ништа им се лоше не може догодити. Међу њима, плаховитији, несигурни у стазе и богазе и давно пробијене турске друмове, помијешани с домаћима, путовали су Нијемци, Чехословаци, Маџари, Пољаци. Није давно био Други свјетски рат, неки од туриста сјећали су се ових шума. Али првог августа 1984, усред туристичких миграција, док сам, најсамији на свијету, ишао у војску, чинило се да је рат далеко од нас, на Блиском истоку, у Гази и у Либанону, а нама остају само херојска сјећања и једна у низу сјајних туристичких сезона.

Данас је друкчије. Домаћи ријетко иду на море. А и појам домаћих драматично се сузио и свео на Загреб и ширу околицу. Сви други су странци, Срби и Босанци. А они, ако им је још остало новца, путују данас на гостољубивија мора, у Црну Гору, Турску, Грчку. Више нема ни Нијемаца који би се сјећали ових шума из 1943. Туризам се претворио у националну мистику, у трансцендентално, заумно дозивање богатих странаца, да дођу и оставе нам своје новчанике, црне или барем златне кредитне картице; на туризам се свела национална економија, па се као најстрашније од свих страшних питања над главама Хрвата, као пророков глас над каменом пустињом, уздиже ово: а шта ако гости једном не дођу? Шта ако једнога првог августа на хрватским цестама никога не буде? Није то питање на које би се одговарало међу људима, у ширем друштву или на телевизији, код Ђуре Томљеновића. То је питање које данас стоји између Хрвата и драгога Бога. Господ Бог је, а не некаква женскица, директор Хрватске туристичке заједнице. Он је, а не онај некакав Лоренцин, Милановићу једини прихватљив члан једине преостале антифашистичке странке у Хрватској, надлежан за судбину хрватскога туризма.

Нама требају богати гости. Ми смо за елитни, а не за масовни туризам. Чују се већ двадесетак година влахушићи и каравлахушићи, локални приморски шерифи и домољубни разбојници, доктори туризма и власници апартмана с балконима без ограде и степеништима која воде према недограђеном трећем кату, показујући отворени презир према свим тим источноеуропским сиромасима који су прије тридесет година долазили љетовати у Далмацију. (...)

Био сам дијете, пет или шест година сам могао имати када су у Далмацију долазили Маџари и Чехословаци с гепецима пуним робе, коју би у два дана распродали и тако долазили до новаца за своја љетовања. Доносили су дјечју робу, совјетске фотоапарате и ручне сатове, лажне самоваре, чајнике, покућство и прашки порцулан. Маџарима је било теже, њихова роба је због нечега била слабија него чехословачка, а нису имали ни тих фамозних сатова и фотоапарата. И тако једнога оваквог коловоза, можда баш судбоносне 1971, када је Хајдук након дуге станке постао првак, неки Маџар, зовимо га Јанош, остао је са својим старим „вартбургом” насред мјесне риве, празног резервоара и без динара у џепу. Само му је гепек био пун непродане робе.

Очајан, ушао у у прву кућу. Понудио је дјечје зимске џемпере, у замјену за новца колико би му било доста за бензин до Печуја. За то вријеме тужна жена, зовимо је Рожа, са своје је двоје дјеце сједила у ауту и чекала. Били су тако декинтирани да се нису усуђивали ни загазити на далматински асфалт.

Жена на чија је врата покуцао звала се Матија. Баба Матија. Једва јој је објаснио што хоће, а она, када је схватила, само што ју није колпало. Позвала је шјор Франу, који је уза све друге језике говорио и маџарски, да Јаношу изнесе овакву понуду: остат ће десет дана у соби с купаоницом, без посебног улаза, и ако за то вријеме скупи новац за бензин, добро је, а ако не скупи, позајмит ће му она, а Јанош ће вратити сљедеће године. (...)

Не знам како се завршила прича с Маџаром који није продао ништа, па није имао новца ни за љетовање, ни за бензин да се врати кући. Али баби Матији је, то знам, добро ишло с издавањем соба. И њој и њезинима. Било је то вријеме елитнога туризма, имало се па се могло. Бабе у црнини, старе партизанке, добро су знале што је туристички маркетинг. Треба људе навести да те воле, увјерити их да и ти њих волиш. Ништа друго.

Коментари8
8358b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

snezana stefanovic milanovic
Tuzna i genijalna NASA prica! Mogu li stotine nevinih osmeha ka istom nam nebu prizvati staru Makarsku, Dubrovnik, Duilovo, Babin kuk- koje ja pamtim, da opet budu za sve ljude ove planete?!
Bonn Berlin
Gospodine Jergovic´, lepa pricica za neobavestene citaoce. U clanku stalno navodite turiste iz drzava Istocnog bloka. Njih sveukupno nij bilo ni 5 % od celokupnog broja turista u bivsoj Juosalaviji, znaci zanemarljivo. Radio sam u turizmu u Istri i pratio razvoj turizma, do pocetka pada te privrede grane krajem 60-tih i pocetkom 70-tih godina. to je bilo vreme kada su poceli dolaziti gosti Yugotoursa sa sky koferima, a oni sa Mercedesima izostali.
Dorcolka Cuburka
Lep tekst i sve posteno receno samo jedna sitnica, zasto g. Jergovic to nama pise? I jos jedno pitanje da li g. Jergovic sme sve ovo ovako lepo da napise i za neki hrvatski dnevni list? I sta mi imamo od toga sto neki hravtski intelektualci nas smatraju za prijatelje i "bracu"... Hajde mi g. Jergovicu za taj honorar iz Politike da citamo kako se stvarno zivi u Hrvatskoj, koliko sirotinje i neobrazovanog sveta imate, a ne kako se letovalo pre trideset godina, koga u ovim vremenima jos to zanima!?!
oliver cvijetic
Odlican tekst kao i uvjek od gospodina Jergovica!
Đuro Bgd
Svaka čast na tekstu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља