недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:28

Краљица Наталија Обреновић писала афоризме

субота, 09.08.2014. у 21:57
Карикатура из календара „Приклапало” Ј.Ј. Змаја

„Печатња је слободна, само се списатељи ’апсе”, парадокс је типичан за историју афоризма и карикатуре у Србији, неизбежно повезаних с цензуром и гашењем листова који су их објављивали. Ове, као и многе друге занимљиве појединости, могу се наћи у студији Жарка Рошуља „Час описа часописа VI” (Матица српска и Институт за књижевност и уметност), која детаљно анализира омиљене жанрове српске периодике од 1830. до 1918. године – афоризам и карикатуру. Симболично, као у причањима неке Шехерезаде сатиричарке, ово издање садржи укупно 1.001 афоризам, из пера Стерије, Љубе Ненадовића, Змаја, Милована Глишића, Милорада Митровића, Алексе Шантића, Бранислава Нушића, Бране Цветковића, Јована Скерлића и других. Иначе, Змај је сарађујући у сатиричној штампи користио чак 500 различитих псеудонима, док Радоје Домановић, који је уређивао сатирични лист „Страдија”, уопште није писао афоризме.

Занимљиво је да је, ако изузмемо „Мали буквар за велику децу” Михаила Максимовића (1792), прву књигу афоризама објавила 1897. краљица Наталија Обреновић. „Њени ’Афоризми’ уједно су и прва сатирична књига представљена на књижевној вечери у Београду. Мало ко памти да је представљање краљичине књиге афоризама обављено уз ватромет, бакљаду, војну музику и ’разне облике разоноде’”, пише Рошуљ.

Према овом истраживању Жарка Рошуља, први шаљиви лист који је забрањен због афоризма био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад), браће Данила и Милорада Медаковића. Злогласни афоризам гласио је: „Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.” Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Највише су били забрањивани листови „Геџа” у 19. и „Звоно” у 20. веку, због карикатура краљева Милана Обреновића и Петра Првог Карађорђевића. Међутим, карикатуре су се појавиле и пре покретања шаљиве периодике. Кнез Милош Обреновић волео је да карикира поједине личности, па је тако сликару Павелу Ђурковићу наложио да изради слику чиновника Ђорђа Ћелеша.

Жарко Рошуљ наводи карикатуре значајних сликара: Димитрија Аврамовића, Ђуре Јакшића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Марка Мурата, Бране Ц. Цветковића, Стевана Милосављевића, Томислава Кризмана и других.

Иако „Шумадинка” није била сатирични лист, забрањена је 1850. године због афоризама Љубе Ненадовића, а први уредник једног шаљивог листа који је осуђен на казну затвора био је Ђорђе Рајковић, у Новом Саду 1861. године. Колико су афоризми били цењени у српској штампи на почетку 20. века показује и податак да је у дневном листу „Политика” Јефта Угричић покренуо сатиричну рубрику која је била штампана на првој страници. Међутим, „Политика” је извештавала и о тучи због афоризма, када је уредник „Звона” (1908) добио батине у редакцији листа од чиновника актуелне владе, „споменутог” у афоризму.

Иначе, Жарко Рошуљ ову студију о жанровима у српској шаљивој периодици (1830–1918) уобличио је у оквиру пројекта изучавања историје српске књижевне периодике, започетог још 1985. године. На шестој књизи, о којој је сада реч, радио је интензивно од 2010. до 2013. године. О свом истраживачком раду наш саговорник каже:

– Кренуо сам од „Полицијског гласника” (1897–1914), који је пун хумористичких прилога. Мени се хумор у полицији посрећио. Открио сам до тада непознату причу Радоја Домановића „Чудан човек”. То је имало и највише одјека у мом раду. Друга књига посвећена је студији о „Геџи”. У том листу сарађивали су Јован Скерлић, Милорад Митровић, Миле Крпа и други. Ту сам открио да је млади средњошколац Скерлић писао убојите афоризме против српских краљева и политичара. Трећа књига казује о Пери Тодоровићу. Та студија донела ми је истоимену књижевну награду.

Четврта Рошуљева студија посвећена је првим српским шаљивим листовима, од „Шаљивца” (1850–1851) до „Змаја” (1864–1871). Пета студија говори о краљевима и политичарима у српској шаљивој периодици (1868–1918) и садржи студије о краљевима Милану и Александру Обреновићу, као и Петру Првом Карађорђевићу.

– Мало се зна да је Петар Први Карађорђевић учествовао у догађајима око Париске комуне 1871. и да су га звали „Црвени принц”. Иначе у Паризу је живео као уметник, сликар и фотограф. Иако је био наш најобразованији владар, сатирични листови су га нападали и представљали као глупог, „орангутана”... Његове демократске принципе да народ сам управља земљом погрешно су схватали сви, па и сатирични листови. Сматрали су га због тога лењим. Отуда онај чувени афоризам: Од када је краљ Петар дошао у Србију, не влада „демократија” него „дремократија”. Од политичара и државника одабрао сам Јована Ристића, Милутина Гарашанина и Николу Пашића. Ристића су називали „српским Бизмарком” и цртали га с три длаке на глави, што је било у складу с начином на који су европски карикатуристи цртали Бизмарка. Ристић је био „српски мали Бизмарк”. Ипак, највише карикатура има у вези с Пашићем. О њему би се могла објавити мапа политичких карикатура – објашњава Рошуљ.

Један од омиљених поступака обликовања афоризама у нашој старој шаљивој периодици била је и штампарска грешка. Овај поступак, карактеристичан и за Змаја, Жарко Рошуљ објашњава на следећи начин:

– Могло би се рећи да је оригиналан српски афоризам почео са штампарским грешкама. Од првог уредника српског шаљивог листа, па до најпознатијег Јована Јовановића Змаја, многи наши афористичари посветили су се штампарским грешкама. Некада се говорило да у словослагачком сандуку „станује” сам ђаво који меша слова у фаховима, па слагачи речи слажу погрешно. У „Шаљивцу” је дат пример погрешно сложене речи „шали”, а треба „жали”. И у то време, средином 19. века, баш као и сада, издавачи шаљивих листова жалили су се на тешке услове за издавање шаљиве периодике. Данас би то најбоље потврдио уредник „Јежа” Радивоје Бојичић, који се на све начине довија да објављује ово најчувеније наше сатирично гласило које је излазило у 20. веку – каже Рошуљ.

Већ је у припреми и седма књига Жарка Рошуља, под насловом „Мали лексикон српске шаљиве периодике (1830–1918)”, а аутор је најављује као изненађење због анализе великог броја шаљивих издања.

Марина Вулићевић


Коментари3
acc58
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zaista vazno
I zato valjda i jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime....
pa šta? ??
Pa šta ako je pisala aforizme? Ko je to uopšte i čime je zaslužila naslov u Politici? Opet neki palanački ljubimci kraljeva i kraljica. Igraj šah, tamo ih ima dva para.
Zlatko Jelenković
Hvala g. Rošulju što je toliko vremena posvetio aforizmu - nepravedno zapostavljenom književnom rodu u Srbiji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља