Она струја мишљења у српској политичкој и стручној јавности која даје предност надсрпским у односу на српске интересе, дубоко се ужилила у једном делу интелектуалне заједнице. Цео 20. век, посебно раздобље југословенске државе, у знаку је оних јавних писаца и делатника који су тврдили да је идеологија нове државе оно што је прави историјски пут српског народа. Пре и после постојања југословенске државе било је српских интелектуалаца који су ту идеологију бранили, речју и делом. Жижна тачка могла би да буде Нова Европа, часопис из 1924. године у коме српски интелектуалци критикују оне Србе који не виде да је „првенствена задаћа Срба у држави да буду што бољи Југословени”. Или, како је то написао Лаза Поповић: „Срби морају имати једну велику идеју и то је једино могућна југословенска идеја.”
Ово политичко становиште Срба и Србије наплаћено је највећом трагедијом. То је напросто резултат историје на Балкану у минулом веку. Новојугословенство једног дела српске интелигенције похваљује разорену прошлост (југословенство и комунизам-социјализам) и при томе не прихвата политичко одбацивање партијске прошлости (самопромена). То је основна идеја око које се окупљају они који „оживљавају мртваца”. Један из првих редова оваквог мишљења јесте Тодор Куљић. Уверава нас месецима на страницама Политике како су праве српске вредности југословенство, социјализам (левичарство), титоизам. Србија и Срби су напустили једини поуздани политички пут. Актуелни политички предводници своју ружну прошлост кријумчаре у лажну садашњост. И не само то. Демократски поредак Србије Тодор Куљић („Поуздани конвертити”, Политика, 6. 8) описује овим речима: У Србији су „националистичко бирачко тело”, „екстремни десничари”, „конвертити”, „пребези” (радикали у напредњаке) „ренегати”, „структура домаће шовинистичке прошлости”, „припитомљени шовинисти” (ко се припитомљава? –З. А.), загнојени „морални капитал патриота”. Тешко овој Србији са оваквим политичким људима и странкама! А председнику државе се тепа са Тома и обавезно додаје „четнички војвода” као нешто најважније за ову функцију. Непристојно, најблаже речено.
Промотори новојугословенства у српском јавном мишљењу не признају резултате краја бивше државе и друштва. У реду. Али, запитајмо се о каквој мисли је реч. О конзервативно-догматској која се самопредставља као избавитељска и спасоносна.
Ова мисао острашћено критикује српску политичку прошлост (шовинистичку), а при томе са још већом упорношћу одбацује могућност политичке промене. Треба таласати прошлост и при томе се зарђале кашике квалификују као суштина „прерушених радикала”. То треба да зна Брисел. Тако адвокат југословенства и титоизма цементира српско политичко поље. Прошлост је гадна, а ни данас није боље. Сутра нас чека нова прошлост. При томе главни аргумент је мува која се неким чудом претвара у слона.
Догматизам је дете идејно-политичких конструкције. Та мисао не види чињенице. Ако неко данас тврди да је у Србији бирачко тело „националистичко”, он не само што упућује увреду демократској вољи бирача већ је слеп за чињеницу да национално оријентисане странке нису ушле у парламент. А то је политичка реалност данашње Србије. Зар је могућно да то не види социолог политике? Тако, штрикање српске кривице наставља се у рукопису делова српске интелигенције.
Јавни ставови новојугословенства су таласићи који запљускују српско јавно мишљење, а нема их на обалама бивших југословенских република. Југославија је „удављена у мржњи и крвопролићу” свих њених национализама. А српски новојугословени оптужују само српски, уз додатак – шовинистички. Ко може да разуме српско форсирање српског национализма (постоје ли српски национални интереси?)
У веку демократије сваки глас има да се чује. Тачно. Али једнако је тачно да није сваки глас ваљан. Има и промуклости. Необично је што ови последњи гласови долазе од оних интелектуалаца који се могу похвалити високом научном културом, који држе предмете политике и друштва на универзитетским катедрама. Али, шта да радимо. Становишта су у спору, написао је један наш колега филозоф.
Социолог, научни саветник
