Америка поново бомбардује у Ираку. Званично, да заштити хришћане од покоља који им прети од озлоглашене Исламске војске Ирака и Леванта. Пироман још једном изиграва ватрогасца. Напредовање радикалних исламиста је последица хаоса који су створили у тој земљи. Њихови војници су мучили и убијали, а њихова политика је подстакла етничке и верске поделе и увукла земљу у грађански рат између шиита и сунита. Из овог хаоса се развила оружана формација џихадиста који се боре за исламску државу Ирака и Леванта, која је у почетку била повезана са Ал Каидом, и која је постигла значајни продор у Ираку и Сирији. У Сирији је њеном напредовању допринело наоружање које Американци и њихови западни савезници испоручују побуњеницима, у чијим редовима су се џихадисти у почетку борили против режима Башара ел Асада. Ови „свети ратници”, који су се истакли стравичним масакрима над „неверницима”, сада су пред Багдадом, и шиитска влада, немоћна да им се супротстави, позвала је Американце у помоћ. Напредовање фанатичних бораца за исламски калифат у Ираку и Сирији, али и у Авганистану и Либији и на другим местима у Африци и Азији, још једном показује кратковидост америчке политике засноване на интервенционизму. Њихови јавни и тајни ратови су допринели да је свет постао изузетно несигурно место.
САД су дуго користиле исламизам као инструмент спољне политике како би дестабилизовале периферију Совјетског Савеза, а потом и Русије и натерали је да се повуче из централне Азије и Кавказа. Ову стратегију рушења комунизма преко јачања исламизма примењивали су од Авганистана до Босне, где су мирно надгледали долазак џихадиста из Сирије, Палестине, Јордана, Авганистана, од којих је формирана и једна јединица у војсци Алије Изетбеговића. Њихова толеранција према радикалним исламистичким покретима допринела је да се развије „интернационала џихадиста”, мрежа са пипцима по читавом свету, од Азије, Африке, Европе до Америке и Канаде.
А онда се ова тактика окренула против њих. Атентат на америчку амбасаду у Најробију 1998., а пре свега атентат 11. септембра 2001. године на Њујорк отворили су нову еру у америчкој спољној политици.
Hапад фанатика из ове међународне мреже радикалних исламиста, чијем развоју су делимично допринели, приказан је као напад на западне вредности и послужио је као потврда тезе Семјуела Хантингтона о сукобу цивилизација.
Бушов „тотални рат против тероризма” претворио се у рат за западне вредности и цивилизацију, који је добио обележје некадашњих колонијалних ратова који су се често водили под истом девизом.
Едвард В. Саид, славни америчко-палестински теоретичар постколонијализма, приметио је да је у Хантингтоновој анализи хладноратовска парадигма „Запад против остатка света” остала нетакнута. Описао га је као идеолога који хоће да од „цивилизација” и „идентитета” направи оно што оне нису – монолитне ентитете који су могући извор сукоба – губећи из вида да су се цивилизације и културе током историје међусобно прожимале, допуњавале и обогаћивале.
У Бушовом „тоталном рату” није изостала ни аргументација о борби Добра против Зла, која је била довољна да западно јавно мњење остане у великом делу пасивно пред рушењем ирачких градова и дивљачким иживљавањем америчких војника над цивилима.
Ова реторика је допринела да војне походе САД и њених западних савезника многи муслимани протумаче као нови крсташки рат Запада. Покољи цивила који су заташкани или су их пратила цинична образложења, распламсали су мржњу према Западу.
Тринаест година након 11. септембра тероризам је достигао неслућене размере и подрива напоре да се пронађе политичко решење за сукобе на Блиском истоку. Америчка спољна политика, која се ослања на огромну војну моћ и готово неограничену слободу да војно интервенише по свету, показала се потпуно неефикасном и допринела продубљивању политичких, верских и друштвених подела у земљама у којима је интервенисала.
