недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:12

Монографија о Мићи Поповићу у париским књижарама

Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 13.08.2014. у 22:00
Мића Поповић, 1951 (Фото Из монографије „Мића Поповић”)

Потпис:

Потпис:

После десет година бављења сликарским опусом Миодрага Миће Поповића (1923–1996), Милица Живадиновић је недавно одбранила докторат на Универзитету Париз 8, а похвале чланова комисије омогућиле су да добије подршку француског Института за књигу за објављивање ове монографије.

Издавач књиге на француском језику је „Лаж дом” из Лозане, а на српском ће се појавити у септембру код београдског „Орион арта”.

– Французи су заинтересовани за уметност, а познаваоци знају да наши

уметници могу да им приреде „посебно изненађење”. Мој ментор, професор Паскал Бонафу, показао је велико интересовање за Мићу Поповића и његов„Аутопортрет с маском” из 1947. године уврстио је у изложбу „Ја! Аутопортрет у 20. веку”, чији је био кустос, а која је представљена у Луксембуршком музеју и, потом, у галерији „Уфици” у Фиренци. У својој књизи „Аутопортрет у 20. веку”репродуковао је слику „Урбанизам”, интригантан аутопортрет Миће Поповића

који је окренуо леђа посматрачу. У кратком року моја монографија је већ нашла купце у познатим књижарама, као што је „La Hune” у Паризу – каже сликарка Милица Живадиновић, која је 2001. дипломирала на Академији лепих уметности у Версају. У Културном центру Србије у Паризу била је асистент за ликовне програме од 2002. до јуна 2014, а од пре месец дана ради за белгијски

Културни центар Валонија – Брисел у Паризу. Милица Живадиновић подсећа нас на Задарску групу и Поповићеве студентске

дане, када је, у договору с професором Иваном Табаковићем, с колегама отишао у Задар како би сликали „по природи”, далеко од притиска власти које су у то време захтевале да уметници поштују принципе соцреализма. По повратку у Београд, избачени су с Академије због недисциплине, али су брзо враћени – сви осим Поповића, који је био жртвован за пример.

– Не чуди да је избор пао управо на њега, због писма у којем је изнео

разочарање према друговима комунистима који своје односе базирају на привилегијама хијерархијског положаја. Поповић је избачен из Комунистичке партије и осуђен на две године затвора, а после четири месеца у затвору, ослобођен захваљујући Титовој амнестији–истиче Милица Живадиновић.

Године 1974. забрањена му је изложба пред само отварање, док је пет година касније друга поставка у медијима осуђена као „памфлет у сликарству”. Жири је једногласно прогласио Мићу Поповића за добитника „Политикине” награде 1971, да би убрзо било објављено да награда те године ипак неће бити додељена, и ово признање биће му уручено тек 1989. године.


Милица Живадиновић (Фото приватна архива)

Прошао је кроз више фаза–педесетих година 20. века настају циклуси „Село Непричава” и „Од магле од костију”, шездесетих енформел, а деценију касније фигурација и најзначајнији циклус „Сликарство призора”. Режирао је и неколикофилмова у којима негује естетику „црног таласа”:

– Радња филма „Човек из храстове шуме” из 1963. смештена је у доба

окупације. Аутору је замерено што није јасно осудио четништво и што није глорификовао партизане и НОБ. Максим, главни јунак, кога у филму игра Мија Алексић, ближи је четницима, али је углавном усамљен у планини. Убија људе и урезује у стуб нови зарез, који значи једног комунисту мање. Филм носи не само политичку, већ и мировну поруку, што власти нису хтеле да прихвате и забраниле су филм – каже наша саговорница.

Широј публици, како додаје, вероватно је мање познато да је 1985. започео писање четири илустроване књиге под насловом „Историја КПЈ”. Први том чини љубавно-шпијунски роман „Велика љубав Анице Хубер”, чији је главни јунак

Јосип Броз. Књига је умножена у 30 примерака, читала се у потаји и постала једна од највећих тајни библиофила у Београду. Објављена је у издању „Триптиха” 1999.

– У роману, Поповић је „Њега” (пошто није хтео Титу ни име да изговори, а у овој књизи чак ни да га напише), кроз писма Анице Хубер упућена љубавнику, представио као хладнокрвног убицу. Наводи да Онај није ништа друго до шпијун, са сексуалним амбицијама, који ради за две супротне силе, и то само да би удовољио властитим амбицијама...

Поред камере, сликар је свет видео и очима путника. Путописни дневници, у издању „Геопоетике”, описују детаље из Кине, Индије, Тајланда, Ирана, Мексика, Шпаније, где пише о ликовној уметности, религији, политици, историји, спорту, саобраћају.

– У једном хотелу у Кини, наш сликар примећује да у јеловнику има више од 500 јела и да сва та јела постоје у кухињи! Наводи да особље не прима напојнице, а ако неки гост ипак остави новац, биће му враћено оно што је „случајно заборавио”. Записао је да колективно поштење у Кини није полицијска последица, није чак ни војнички или партијски гајена свест, већ животни стил – истиче Милица Живадиновић.

Белешке прави и у Америци.

– Платно „Жути такси је отишао, ми смо остали” изражава осећање

узнемирености и наде, клонулости и полета у Америци, као и недоумицу да ли је овамо требало доћи или не. Слика је добра. Чак, врло добра! Као да сам, најзад, покоравајући се условима скученог простора, успео да направим „велику слику малог формата”.

Иако му није било дозвољено да заврши Академију, Поповић је наставио да црта и слика. Први је послератни сликар у Београду који је приредио самосталну изложбу на којој је представио чак 160 слика и цртежа, а због успеха поставке добија стипендију наше државе и 1951. одлази у Париз. Његових 5.000 слика налазе се у приватним колекцијама широм света, а већидео наследио је син Јован Поповић, драматург. Поједине су у Народном и Музеју савремене уметности, САНУ, Народној библиотеци, збирци у родној Лозници.

Често званично оспораван, незванично омиљен од публике, за дописног члана САНУ изабран је 1978, а за редовног 1989.

Одлазак у пејзаж

– Сазнала сам и да је код мог прадеде Радојка Вилимановића, који је родом из Приличког Кисељака, села код Ивањице, где је држао хотел „Париз”, гост био дечак Мића Поповић с родитељима и братом. Ту је упознао сликара Светолика Лукића с којим је свако јутро „одлазио у пејзаж” да цртају и сликају. Са својим оцем, који је био учитељ, на сцени у дворишту хотела Мића Поповић је правиопозоришне представе за децу.


Коментари5
1b6ee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

slobodan vilimanović
Миличин отац НИЈЕ, онај Живадиновић.НИКАД није радио у Паризу, и нема издавачку кућу.Он је правник и унук Боре Станковића.Баба по мајци Мирјани је Парижанка.Деда по мајци је докторирао на Сорбни.Доспео тамо као дете солунског борца.Од куд знам....па ја сам Миличин ујак....!!!
Ivana Misirlic
Bravo Milice! Uspela si, trud se isplatio. Kao i obicno, Francuzi su preduhitrlili srpskog izdavaca! I ne, Milica nije cerka Petra Zivadinovica, i ne Paideia nece objaviti tu monografiju na srpskom. Cisto za sve radoznale, da im utazimo pronicljivost.
pitanje identiteta
Da li je Milica ćerka onog Živadinovića koji je bio direktor Kulturnog centra u Parizu osamdesetih, a sada ima izdavačku kuću u Beogradu?
Stanislava Stevanovic-Radulovic
Svaka cast na ovoj knjizi koja se pojavila u pravi cas i koja mlade generacije Francuza ali i Srba upoznaje sa jednim od najznacajnijih srpskih stvaralaca 20. veka. Gdjicu Milicu Zivadinovic sam imala prilike upoznati dok je radila u srpskom centru u Parizu i bila sam sokirana kada sam cula da je odande isterana posle toliko godina na najruzniji moguci nacin i bez ikakvog valjanog razloga! I o tome niko ne prica i ne pise sto je sramotno! Cinjenica da neko ko ovako promovise srpsku kulturu u Francuskoj sada mora da radi za Belgijance je sramota za zemlju Srbiju! Milice bravo i samo napred! I ne okreci se !
Василије Калуђеровић
Несумњив је уметнички хабитус Миће Поповића, и када о њему мислим као сликару и мултидисциплинарном уметнику, увек настојим да то, колико год је могуће, раздвојим од његове друштвене улоге. Јесте он све ово написао и урадио, јесте био и каштигован од брозоморне власти, али он је ипак био првобитно "њихов друг". Не смемо сметнути са ума колико је писаца, ликовних, музичких и других уметника и научника Срба стварно или "грађански" убијено у време комунистичке младости Миће Поповића. Разуме се, он томе нимало лично није допринео, али је ипак био у покрету који је на брзу руку сатро крем српства, а без икакве стварне кривице. После његових друштвених побуна ово би још и било анулирано, да не бејаше пред крај његовог живота оне крајње скаредне изјаве о веслу и прекодринским српским избеглицама, коју не бих, с разлога одвратности, овде цитирао. Стога уметник Мића Поповић стоји обрнуто пропорционално грађанину М. Поповићу. Није то, на жалост, једини пример у културној и у општој историји.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља