Полемика изоштрава ствари. Ваљан опонент је користан. Да бисте га савладали, морате га ојачати. А то значи суочити се с кључном дубинском структуром његовог мишљења, а не са споредним пропустима које треба џентлменски игнорисати. Може ли др Зоран Аврамовић бити конструктиван опонент?
Пре одговора треба се суочити с научним хабитусом овог социолога. Као стручњака, треба га озбиљно узимати. Не само отуда што није мењао опредељење ни странке, па самим тим није ни могао бити партијски кадар који странчари. Ова суздржаност није једина Аврамовићева врлина. Важније је то што се никада није сагињао пред култом националних вођа, па му ни ове догме нису кривиле сазнајну перспективу. Одан је науци и отпоран према прагматичној политици. Постојан је у уверењу. Никада слепи, увек критички патриота. Никада банални ни агресивни, него одмерени и свестрано промишљени критички родољубац. Његова гледишта нипошто нису идентитетска, већ самим тим што никада не брани себи сличне. Увек је храбрио другачије и био далеко од екстремне деснице и од Шешеља. Не приписује, него вишеслојно размишља. Никада не дисквалификује. Напротив, пример је саморефлексивног научника широких видика. Његов opus magnum није публицистика, него промишљена наука утемељена на широком познавању домаће и стране стручне литературе. Радови су му теоријски и методски поучни и вероватно нашироко цитирани и превођени.
Све ово уз једну допуну. Тек ако уз сваку реченицу из горњег портрета додате НЕ добићете аутентични профил З. А., редовног професора Универзитета Мегатренд. Либрето његове личне конверзије је незанимљив и непредвидив. Тешко га је као опонента ојачати, мигољи се, па је као опонент неухватљив и неупотребљив.
Професор Филозофског факултета у Београду
