петак, 05.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 14.08.2014. у 15:00 Чедомир Антић

Мирослав

У нашој јавности честе су тврдње да савремена Србија нема довољно добрих и учених људи. Одзвањају речи хора огорчених незадовољника уверених да су најбољи остали у прошлости или побегли у иностранство. У једној земљи у којој се не пита за заслуге, већ за услуге. Где је поштење постало обезвређена општа прича и, замислите, лична дисквалификација... У демократији у којој су државници нестали да би политичари постали, а богатства надокнадила недостатак племенитости; где научни степен сматрају титулом, а титулу употребљавају као накит... Тешко је говорити о личном раду и врлини.

Код нас је политика постала маркетинг, бизнис се свео на шпекулацију, економија се претворила у илузионизам, просвета је постала социјала, култура се преселила у кланове или тржишним путем преметнула у шунд. Чак и су песме код Срба постале пројекти. Ако првог политичара није могуће питати за диплому, најважнијег за кума, богаташа за први милион... Зашто би онда некога честитог, радног и успешног– а неподобног свету политикантства, прорачунате подршке или фрустриране критике – уопште представљали јавности?

Реформатор древне Атине, мудри Солон, тврдио је да најсрећнији човек на свету није био пребогати цар Крез, већ један обичан човек који је доживео личну срећу. Не знам да ли је мој пријатељ Мирослав Свирчевић био срећан. Срећа је лични доживљај. Познавао сам интелигентне, лепе, вољене, богате људе које је нека чудна унутрашња сила водила у самоуништење... Слушао сам о човеку који је пре четрдесетак година дуго живео заробљен испод огромног апарата „вештачких плућа” и писао песме, славећи сваки трен свог живота о којем немам право да искажем сопствено мишљење какав ми се чини да је био... Мирослав је био честит човек. Овај правник и историчар посветио је живот науци – историји права, уставности Балкана и српског народа. Свирчевићева монографија о историји локалне самоуправе у нововековној Србији на мене је оставила дубок утисак као једна од најтемељнијих и најученијих књига које сам прочитао. Посвећен историји Балкана, написао је и обимну књигу у којој пореди развој локалне самоуправе у Србији и Бугарској током 19. и првих деценија 20. века. Запажена је била и Мирослављева бриљантна књига о односу домова британског парламента у времену великих реформи између 1832. и 1911. године. У широком спектру занимања Свирчевић је проучавао теме из историје уставности југословенске монархије, али и развој савременог либертаријанства и либерализма.

Мирослав Свирчевић био је неуморан у једној од најважнијих дужности интелектуалца – он је непрекидно и посвећено учествовао у јавном животу. Своја велика знања непрекидно је представљао јавности, ненаметљиво настојећи да пружи допринос развоју демократије, ширењу нових знања и јавној дебати која се у друштвима какво је наше, нажалост, води на маргинама политике. Мирослав је годинама неуморно писао, не презирући ниједну прилику и не потцењујући ниједну тему о којој је знао нешто, по правилу, сажето, тачно и учено да каже или напише. Последњих година у нашим медијима, пре свега новинама, информативним порталима, али и на друштвеним мрежама, представио се и афирмисао не само као узорни научник, већ и као утицајни и цењени интелектуалац. Мирослав је био и искрени родољуб. У изворном смислу те синтагме, био је посвећени „национални радник” – онај који без личне користи, надахнут оданошћу према свом народу, жели да велике идеале у које верује подели са својим сународницима. Подобан идеалној слици старих Банаћана, син старе и јуначке српске земље, Мирослав је постојано и храбро заступао уверења за која је веровао да су истинита и праведна. Залагао се за народна права, чак и када се тај рад чинио узалудним и био опасан.

Живот Мирослава Свирчевића имао је још једну димензију која његов предани рад и достигнућа представља у донекле другачијем светлу. Као дечак, Мирослав је оболео од тешке болести. Током дугих година, мучним лечењем, успео је да прездрави, али су остале тешке последице по његово здравље које је било немогуће превазићи... Лишен многих животних прилика, надања и радости, Свирчевић је кроз живот пролазио стоички, храбро, стрпљиво и упорно. Пре годину дана изгубио је вид на једном оку. Ипак, наставио је да ради вредно и неуморно. Радио је и у недељу, 10. августа, кад се суочио са смрћу.

Радован Самарџић је говорио да су почетком 20. века „малом Србијом ходали велики људи” и да је то био разлог њеног тријумфа. Живот, рад и храброст Мирослава Свирчевића дају наду да великани постоје и у добу у којем су зацарили зло и просечност. Дужност нас, његових пријатеља и колега, јесте да негујемо спомен на њега.

Напредни клуб

Коментари17
37905
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Нестор комшија
Господина Миродлава Свирчевића сам познавао и ценио. Дуго га нисам видео, а последњи пут са његовим радом сам се срео када сам читао текст о првом Србину у Америци који је г. Свирчевић објавио у Сведоку. Са колико пажње, енергије и родољубља је тај човек писао и говорио... Колико сам чуо од познаника, требало је да путује у Америку поводом 200 година од када је први Србин крочио тамо. Г. Антић нам је на најбољи начин приказао слику и прилику родољуба и честитог човека. Верујем да је још људи јаког карактера и узвишених идеала попут г. Свирчевића. Нема краја док се не одустане. Господин Свирчевић и људи из његовог окружења нису одустали. Докле год је таквих - Србија живи! Хвала и г. Свирчевићу и г. Антићу и њима сличним. Захваљујући таквом свету с поносом и оптимизмом можемо да кажемо - живела Србија!
Нисмо ми те среће и памети
Замислите да овај човек представља нашу државу у свету и да се обраћа нама искрено како јеи васпитан.
Milos Jankovic
Nažalost, 99% ljudi (uključujući i mene moram da priznam) nije čulo za ovog gospodina. Ali, zato su svi čuli za Staniju, Soraju i ostalu kompaniju.
Nebojsa Zdravkovic
Gospodine Anticu .Ne znam gospodina Miroslava ali na pocetku teksta se genijalno opisali zemlju srbiju kakva ona danas jeste.Svaka cast.
Barkley .
Панчевац сам. Виђао сам господина Свирчевића ту и тамо по граду, нисмо се познавали, али сам чуо све похвално о њему од човека који га је добро знао. Пар пута сам гледао његова гостовања на телевизији, прочитао пар коментара, али не могу да кажем да сам био детаљно упознат са његовим радом. Међутим, оно што сам видео и прочитао ми је било довољно да видим да се ради о изузетном човеку. Зато је и отишао тако рано. Нисам ни знао да је преминуо. Растужило ме је у ионако тешком дану. Предиван текст, верујем да је заслужио свако написано слово. Нека му је вечна слава и хвала, а била му лака банатска црница.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља