У ово време наредне године Крагујевцем ће владати медијски мрак. Радио-телевизија Крагујевац мораће у приватизацију, по закону (који је донела влада СНС-а и СПС-а), градска управа (Заједно за Шумадију) избациће из зграде Недељне новине „Крагујевачке”, а ТВ Канал 9 престаће да постоји зато што је Народна банка Србије (држава под контролом СНС-а) ликвидирала финансијера овог медија – осигуравајуће друштво „Таково осигурање”.
Јадни новинари, још беднији уредници, с тим што треба правити велику разлику између (малобројних) правих новинарских радника и булументе, и новинарске и уредничке, која је свој ангажман и рад у корист владајућих структура годинама наплаћивала, онако како јој доличи – бедно, скромно, чашицом пића и ражњићима у „Зеленгори”.
Треба ли жалити за том кохортом медијских послушника, који нису имали професионалне храбрости и људске смелости да било што кажу, напишу, осим онда када је иза њих стајала „демократија”.
Једнопартијски систем СКЈ се распао, али су улогу носиоца власти и система преузеле „фракције” ДОС-а. Уместо једне, добили смо 18 странака, од којих је свака имала свог лидера, а крагујевачки новинари, по инерцији благостања, стеченог или затеченог у време радничког самоуправљања, наставили су да служе по истом моделу, истом принципу, исто онако како су служили свргнутој власти СПС-а, без трунке гриже савести и свести да је систем – модел слугерањства остао исти – за хвалоспев следује чашица пића и ражњићи у „Зеленгори”.
Данас ти новинари-уредници запомажу над злехудом судбином која их је задесила. Исте те фракције ДОС-а, које су их својевремено подржавале у борби против Милошевићевог режима, сада желе да их укину. „Коло среће се окреће”, али није ово шекспировска прича о великим идејама које покрећу и мењају свет, ово је крагујевачка прича о полтронима и улизицама који су се читавог живота, користећи привилегију да кажу да се баве озбиљним јавним послом какав је новинарство, заправо борили да заслуже мрвице с тањира, не више политичког и идеолошког какав је постојао у „давна времена”, него оног малог, страначког, с остацима „оглоданог” ДОС-а.
„Независни” новинари крагујевачки – потпомогнути градском квазиинтелектуалном елитом и стварном партијском аристократијом, која је парама „обичних” грађана, из буџета, куповала време и простор у локалним, па и у националним медијима – данас ламентирају над изгубљеним привилегијама које су, полтронским, нељудским ангажманом, стекли још у Титово и време Боре Петровића (прво полицајца, а после највећег и најбољег градоначелника Крагујевца, према мишљењу његовог актуелног наследника Верољуба Стевановића, некада члана СКЈ).
То је цела прича о крагујевачком новинарству и новинарима-уредницима, нема даље. И није то, ма шта ко мислио, тако компликовано, нема ту никакве филозофије – полтрони су се увек заклањали (и још ће) иза приче о јавном интересу, који само у теорији подразумева бригу о грађанима, конзументима информација. Сви ти „обични” грађани већ су платили те назовиновинаре, дебело и с каматом, добијајући од њих само прожвакане натукнице владајућих структура, псеудоинтелектуалне и стварне партијске елите, која у мору промена није схватила, није могла да схвати ни шта је њен, ни шта је посао новинара.
Новинарски посао, браћо и сестре, колеге и колегинице по перу, зависи само од једне ствари – не од писмености која се подразумева, не од заната који се вежба, него од карактера. Или си зец или лисица, или вук, који лиже сечиво (текст) натопљено својом крвљу, без знања и свести (чист инстинкт и страст) да се страда. То је новинарство, то је Новинар. Све остало је слугерањство, све остало су полтрони и улизице.
Ово је порука нама новинарима, али и политичарима. Неко је од њих, неки посланик у Народној скупштини, изговорио „тешке речи” – како „новинар мора да буде апостол истине или није новинар”. Вама, политичарима, који плаћате пиће и ражњиће у „Зеленгори”, имам само једно да поручим – о новинарству и новинарима још можете говорити, али се на истину, молим вас, не позивајте.
И само накратко да се вратимо почетку текста, на причу о судбини крагујевачких медија и новинара: сви који треба да пропадну – нека пропадну. Није ово нека револуционарна заповест, већ вапај да градом какав је Крагујевац, земљом каква је Србија, завладају ништа више него пристојни људи. Под пристојношћу подразумевам и образовање, и писменост, и професионализам, али надасве одговорност, која проистиче из јединог дара која припада свима нама, сваком појединачно, а то је – слобода.
И нема веће глупости од приче о цензури и аутоцензури, јер ако си слободан, ако си карактер (али само онај вучји), само тада, само тако можеш нешто постићи. О томе шта је циљ, други пут, ово је прича о страсти, о онима који је имају и онима који умиру сваког дана, како некад, тако и данас, од кукавичлука.
