среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Из Земуна до највећих светских оперских кућа

Аутор: Бранка Радовићпонедељак, 18.08.2014. у 22:00
Давид Бижић у опери „Вертер” у Метрополитену (Фото Кен Хауард)

Наш бас баритон Давид Бижић (1975) у минулих неколико година освојио је светске оперске сцене. Србију представља на најбољи могући начин, позиван је од свих славних оперских кућа, поштован и уважаван, а ипак је задржао шарм „дечака из краја”, спонтаношћу и хумором плени бројне фанове широм планете.

Београђанин по рођењу, из земунске музичке школе „Коста Манојловић” кренуо је неизвесним путевима певачког заната и вокалне уметности, изборио је своје место најпре на оперским сценама у Француској, а затим преко Метрополитен опере у Њујорку – и у другим познатим светским кућама. Сусрели смо га у Чикагу и провели с њим веома пријатне тренутке најпре на проби „Моцартовог” Дон Ђованија, а потом и на премијери ове опере у Мартин театру. Један је од наших амбасадора, међу малобројнима који су се попели у светске врхове и кога траже највећи светски диригенти. Џемс Конлон, ауторитативни диригент Чикашког симфонијског оркестра био је веома радознао да упозна нашег истакнутог уметника о којем је све најбоље чуо од интернационалних звезда са којима ради, а посебно после Бижићевог недавног наступа у Штатс опери у Бечу, у истој улози, Лепорела.

Несигурни да ћемо се ускоро срести у Београду, због његовог веома густог распореда наступа у следећих неколико година, замолили смо га за разговор за „Политику”. Давид веома воли Београд и своју земљу, живи са породицом у Бордоу и стално путује по свету, па није могуће да се у наше оперске прилике лако уклопи, јер ми не поседујемо дугорочне програме рада, прецизне дугогодишње календаре наступа.

Ваша каријера је у великом успону последњих година. О вама слушамо и читамо у страној штампи, не виђамо вас или сасвим слабо у Београду. Ипак, кренули сте одавде!

Из музичке школе „Коста Манојловић” у Земуну, кренуо сам на факултет у Јерусалим и оданде ме пут водио у Француску. Желео сам Париз и после озбиљне аудиције на којој се пријавило око 400 певача, добио сам први уговор, за обе француске куће, „Гарније” и „Бастиљу”. Поред низа мањих улога, уследили су све већи задаци и веће улоге. Париз ми је био тежак за живот, па сам се са породицом преселио у Бордо, где сада живим.

Који су то професори, учитељи и узори били у вашој младости, а које сте циљеве себи зацртали?

Желео сам да будем глумац, али сам већ као дете стално слушао плоче и снимке чувена три тенора, Карераса, Паваротија и Доминга и посебно, желео да будем као они. Хтео сам сцену, театар, убрзо једино и само оперу, то ми је била жеља и томе сам усредсредио сва своја настојања. Сам сам се издржавао, школовао, певао по старачким домовима и приватним забавама, где год су ме звали, али једино оперу и оперске арије. Касније ми је узор био Хворостовски, а други су већ постали колеге и пријатељи са којима сарађујем на бројним представама.

Ваш пут је кренуо преко великих светских конкурса и аудиција. Мислите ли да је то једини или најубедљивији начин почетка озбиљне солистичке, вокалне каријере?

На конкурсе и аудиције млад певач мора да иде. Мени је био проблем да нађем спонзоре за сваки излазак из земље, за авионску карту, за плаћање боравка током аудиције. Веома сам захвалан свима који су ми помогли да ме било ко у свету чује, запамти, затражи моје име... Без тога, моје каријере не би било.

Ваш долазак у Метрополитен оперу у Њујорку доживели смо као још једну победу српске нације у далеком свету. Поред осведочене каријере Жељка Лучића, сада сте и ви у првим редовима оперске уметности. Добили сте одличне критике у америчкој штампи за своје улоге и наступе. Остајете ли у МЕТ-у?

Веома нас је мало из Србије у самим оперским врховима, тако да мене и Жељка стално препознају, и нашу земљу по нама. Добио сам неколико уговора за МЕТ, често певам у Америци, управо неколико улога спремам баш за Њујорк и Метрополитен оперу. Радим са истакнутим америчким диригентима и певачима који ме радо зову, а и мени одговара лежеран, оптимистички и високо професионалан амерички стил садржан у тимском раду. Само одлични певачи и добри људи далеко стигну.

Наступ у Чикагу у Мартин театру у улози Лепорела у Моцартовом „Дон Ђованију” кажете да је ваш последњи наступ у овој улози. Да ли то значи да мењате фах? Које су вам улоге обележиле каријеру?

До сада имам двадесетак улога, а Лепорела играм последњи пут, управо у Чикагу. Ову улогу певам по целом свету већ седам-осам година, управо сам се вратио из Штатс опере у Бечу где сам имао сценско извођење, радује ме и ово полуконцертно у Равинији, посебно због изузетног диригента Џемса Конлона и сјајних колега са којима добро сарађујем и често се дружим. Желео бих да од баса баритона пређем на баритонски фах, можда главна улога, сам Дон Ђовани?

Можемо ли да вас очекујемо у Београду, има ли позива и преговора за улоге и наступе? Можете ли још по нешто да сместите у густи календар?

Моје су обавезе дефинисане до 2018. године и ту се врло тешко нешто може убацити. Ипак, с радошћу држим мастер клас свуда по свету, у Француској дајем часове певачима и педагогијом се бавим такорећи од почетка своје каријере. У Београду сам одржао десетак мастер класова који су били веома посећене и од ученика и студената, али и њихових професора. Све то држим бесплатно, не узимам хонорар, нити тражим да учесници плаћају. На тај начин имам утисак да враћам средини оно што ми је пружила. У нашој земљи има много талентованих којима треба помоћи да крену светским путевима. Један од оних који сада крчи свој пут у МЕТ-у је и бас Сава Вемић из Београда. Следеће сезоне сарађиваћу са Оперским студијом у МЕТ-у и бићу у прилици да радим и са њим, што ми пружа велико задовољство. Најреалнији је долазак у Београд на мастер класу посвећеном младим певачима. Неколико дана могу да одвојим, више не, веома сам везан за породицу, жена и двоје деце су у Бордоу, не волим да се одвајам дуже времена, они увек путују са мном.

Не дајете интервјуе, не желите да будете на тај начин у свету познатих, клоните се живота звезде. Зашто?

Нисам вичан интервјуима, не желим да превише откривам интиму нити да ми новинари улазе у живот, у кућу, претресају породицу и породични живот, не желим да се моје име налази на новинским чланцима изван професије. На „Фејсбуку” имам своју групу љубитеља и заљубљеника у оперу и оперску уметност, међу њима су и редитељи, певачи, диригенти, имам своје фанове и тиме се поносим. Желим да на најбољи начин отпевам своје следеће улоге у „Боемима”, „Вертеру”, „Оњегину”, „Севиљском берберину”. Волим своју земљу, волим Београд, видимо се у октобру!


Коментари3
b602c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ProPolitikin Hrvat
Boze svasta, danas ne smijes napisati komentar da zivimo u svijetu bez prava na privatnost, sto je poruka pozdrava@, ali donekle i samog pjevaca u intervjuu. Nema tu nista deplasirano.
bozidar skoric
@ pozdrav zdravo posle celog intervjua sa ovim simpaticnim covekom , vas komentar je stvarno deplasiran. Kakve pobogu kamere u spavacim sobama,sobarice, o cemu vi pricate. Ovde se govori o muzici. Vi ste iz policije,ili gledate puno svakvih filmova. Gospode!!!
pozdrav zdravo
Имам само једну опаску на овај цитат: "Нисам вичан интервјуима, не желим да превише откривам интиму нити да ми новинари улазе у живот, у кућу, претресају породицу и породични живот". Слажем се са певачем, али постоји само једна разлика. Не улазе новинари у живот. ))): Ти људи су много више од новинара. Могу да буду и водоинсталатери и собарице. ))): И не можеш им ништа. ))): А да не говирим о камерама у спаваћој соби које не видимо. ))):

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља