четвртак, 22.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 19.08.2014. у 15:00 Богдана Кољевић

Рaселов трибунал и осећај за правду

За неколико дана друштвени активисти у Венецији који припадају покрету Влада Венета одржаће егзибициони процес против америчког председника Барака Обаме, председника ЕУ Хермана ван Ромпаја и председника Украјине Петра Порошенка. Њима ће судити Раселов трибунал, то јест суд који су 1967. основали филозофи Бертранд Расел и Жан-Пол Сартр, као међународни суд за ратне злочине поводом рата који су САД водиле са Вијетнамом (председник суда био је Сартр, а један од судија Владимир Дедијер). Ова метода изабрана је у циљу скретања пажње најшире јавности на стварне догађаје и размере хуманитарне катастрофе у Доњецку и Луганску. Али и као важно подсећање да се, у ситуацији у којој изостају реакције правно обавезујућих инстанци, оснивање објективног и независног трибунала појављује као базично окупљање на темељу осећаја за правду. Раселов трибунал, по дефиницији, састоји се од истакнутих интелектуалаца, стручњака и људи који заступају различите политичке погледе, али које спаја захтев за истином и праведношћу и којима није свеједно шта се дешава – у Украјини или било где другде.

При разматрању ове иницијативе, пре свега, уочава се следећи паралелизам: када су филозофи основали Раселов суд 1967, била је то у великој мери последица чињенице да рат у Вијетнаму никада није споменут у Уједињеним нацијама. Ова чињеница логички кореспондира с низом сличних примера експлицитних или имплицитних „хуманитарних” и других интервенција у свету у протекле три деценије – закључно са савременим ратом у Украјини. Константа се, на тај начин, проналази у империјалном политичком деловању и у самим Уједињеним нацијама, које нису послале мировне снаге у циљу спречавања израелске офанзиве на Газу или спречавања даље ескалације украјинске кризе. А разлози за пасивност најважније међународне институције, по свему судећи, сежу даље од бирократичности и неефикасности. Или, прецизније, ни за противправно деловање највећих западних сила ни и за изневеравање права од стране највиших светских институција – не постоји међународна инстанца која би могла да пресуђује. Већ се, наиме, увек претпоставља темељна изузетост од правила или изузетност која је таквог карактера да надилази све норме. У том светлу, Раселов суд – посебно ако би се ова идеја проширила – појављује се као први корак ка формирању инстанце из које би с временом могле да израсту нове структуре обавезујућег карактера које би се не само у теорији већ и у пракси руководиле начелом равноправности и принципом истине.

Свакако, овај процес блиско је у вези са идејом промене, то јест подизања цивилизацијског нивоа у различитим тзв. прогресивним државама, што је у Европи делимично почело да се догађа. Истовремено, у САД се појачавају две тенденције, једна „одоздо”, која говори о све мањем степену подршке за насилне интервенције, и друга „одозго”, која указује на оснажен милитаристички дискурс. Тако преостаје питање да ли је основано очекивати да је истинска трансформација цивилизацијске и културне парадигме остварива у политичком времену које наступа или је време за такву промену већ истекло.

Ипак, концепција о постављању темеља за Раселов трибунал – или, још пре, мноштва трибунала ове врсте на различитим местима – упућује на значај укључивања у јавни живот истакнутих правника, филозофа, писаца и научника на сасвим нов начин. Јер спремност да се објективно каже истина – независно од необавезујућег карактера пресуде – представља почетну тачку за повратак етике у политику, то јест за конституисање и политичке етике и за обнављање делатности јавних интелектуалаца које има резонанцу у друштвеном телу. Штавише, реч је и о изразитом кораку ка правој демократији, јер њен неизоставни део садржан је у превазилажењу јаза између народа, с једне, и политичких и економских елита, са друге стране.

Факултет за медије и комуникације

Коментари0
6e1ca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља