петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

У глуво доба, у воденици у Нишевцу

Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 21.08.2014. у 22:00
Стара воденица, Сврљишке планине (Фото са сајта Панорамио)

Сврљиг – Етно-културолошка радионица основана је у Сврљигу пре две деценије, 1994. године, и ових дана обележава годишњицу. Било је то време када је најављивана транзиција, с очекиваним исходом. После пет деценија у којима се истрајавало на новом технолошко-глобалистичком миту, под геслом „Све за индустријализацију и електрификацију – ништа за агрономизацију”, истиче проф. др Сретен Петровић, председник Управног одбора Етно-културолошке радионице, догодило се да нам је село на брдовитом Балкану почело убрзано да замире, а с њим – што је добро знана чињеница у друштвеним наукама – почео је убрзани сумрак националне културе чије је родно место било управо село.

На питање да ли сте и колико успешно остварили основне циљеве радионице, или бар делимично научно забележили последње трзаје наших аутохтоних балканских култура, проф. Петровић одговара:

– Од оснивања радионице, одржали смо осам међународних научних конференција, у сарадњи с Етнографским институтом из Београда, али и заједно с културним институцијама Сокобање, Књажевца, Ниша и Зајечара. Поднето је 320 саопштења и дискусија. Све је то објављено у десет зборника, а онда је накнадно објављено још осам зборника, укупно 18 свезака, и шест књига „Културне историје Сврљига”, односно седам „Прилога културној историји” Сврљига. Коначно, објавили смо и две посебне публикације „Сврљишког јеванђеља” из 13. века, критичко и џепно издање. Рад се одвијао у време опште друштвене кризе Србије, када је земља била под санкцијама, у ратовима, а падале су и бомбе.

Чак и они скептици који су с неверицом гледали на рад радионице, временом су разумели културну и духовну вредност тих великих трагова прошлих времена на простору самог Сврљига, од Тимакум Мајуса из 1. века, чија се једна од значајних палата данас ископава, до пет ранохришћанских цркава у Нишевцу, из 9. века.

Међу најважнијим темама традиционалне културе нашли су се обичаји, веровања, славе и светковине, градитељство, говор и језик, народна музика, али и појаве карактеристичне за такозвану народну религију, тачније – митологија и магија. На поменутим скупова, од 1995. до 2005, теме су покривале животни и годишњи циклус људи, обичаје и народна веровања, схватање природе и околног света… Живот у природи и окружење инспирисали су настанак митских приповести, али и обликовали магијску праксу. Човекову машту, будући да су људи у непосредном односу с природом, покрећу многи феномени околине, необични облици камена, реке и вода, који постају лековити, а ту је и дрво. Најзад, велики број веровања у вампире, змајеве, осење, виле…

– Основна карактеристика наших научних скупова била је да се, поред изнетих саопштења, а потом дискусија о рефератима на пленарним скуповима, један дан одвоји за одлазак „на терен”, где би био уприличен сусрет истраживача с мештанима. Бирани су речити казивачи, иначе још у „добрим” годинама, што је гарантовало не само поузданост информације, већ и уверење код присутних да ове старине још имају шта да кажу о теми која је била у фокусу скупа. Тако су наши учесници могли да провере своја становишта и да кроз разговор стекну ваљане информације о одређеним питањима која су их заокупљала – објашњава Петровић.

Кад се разговарало о култним и демонским бићима, скуп је одржан на Бабином зубу, за који се везује безброј легенди. О Баба Јаги, на пример. Но, када је реч о разговору учесника с мештанима, такав амбијент је погодан и за живу дебату о вампирима, осењама. Теренска презентација одржана је у старој воденициу селу Нишевцу. Време за почетак разговора организатор је темпирао у глуво доба, у поноћ. Тада је, под хуком воде, приповедање о осењама започео деведесетогодишњи старина Божидар. А онда, кад је нешто пре поноћи приповедао о тенцима(вампирима), стала је вода, нестала струја. Чкиљила је само светлост из фењера. Атмосфера вампирска! Тај надреални амбијент и код просвећених учесника изазвао је језу, видљиву нелагоду.

За време једног другог скупа, организатор је учеснике повео у село Лабуково, где је „прављена проклетија”. Проклетија, у духу народнога судишта, прављена је онда када у селу није могао да се открије починилац недела (запаљена појата, крађа). Тада су позивани сви домаћини из села да дођу на раскршће, где су говорене клетве на рачун „незнаног” починиоца. Окупљени мештани осматрали су како се ко понаша, како би открили кривца. Догађало се да из неке куће изостане домаћин, што је јасан знак, или да преступник сам призна кривицу, под притиском колективног жигосања.

Свака научна конференција, наглашава Сретен Петровић, осим теоријске презентације, имала је и наставак на терену, у селима: Бурдимо, Нишевац, Црнољевица, Пирковац, Лабуково, али и на Црном Врху, у селима подно Бабиног зуба.


Коментари0
850f3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља