четвртак, 22.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 22.08.2014. у 15:00 Србољуб Богдановић

Карта за Холивуд

Aутор текста „Украјински промашај главне уреднице” отворио је полемику због њених „пропутиновских” ставова изречених у рубрици „Реч главног уредника”. Некаквом логичком алхемијом, ставови главне уреднице су том приликом проглашени за „актуелни став ’Политике’”, из чега се види да Иштван Каић новинске редакције замишља као некакву хијерархијску вертикалу у којој се „актуелни ставови” преносе одозго надоле, но ово није прича о томе.

Примедба се односи на уредницу „Политике” која у црно-белим тоновима приказује „милошевићевско-радикалску, а сада и пропутиновску слику по којој је Запад представљен искључиво као пропагандни емитер, док је Русија – иста она која данас одлучује о целокупној мрежи гаса и нафтних деривата на подручју Србије – братска земља која нам никада „никакво зло није нанела”.

Заиста je на овом месту потребно објашњење у каквој је вези дистрибуција енергената у данашњој Србији са пропагандом коју је Запад/НАТО спроводио у односу на Србију током двадесетак година југословенске кризе.

Критикујући „пропутиновске“ ставове, у једној реченици, онако en passant, И. К. је изнео налаз о 800 000 протераних Албанаца током НАТО бомбардовања; затим да су грађани Србије „држали више од 1.000 дана у опсади Сарајево”, те да су исти ти грађани Србије „починили геноцид у Сребреници”, чиме су, без сумње, заслужили судбину која их је задесила.

Најпре, 800.000 протераних Албанаца. Поштујем што Каић, за разлику од службеног НАТО гледишта, говори о Албанцима протераним током НАТО бомбардовања, а не пре, што све нас ослобађа потребе за даљом дискусијом о томе да ли је то протеривање – каквог год обима – било узрок или последица те хуманитарне интервенције. Али, на основу које то евиденције је добијен овај број? Претпостављам да ћемо се сложити како Милошевићеве власти нису спискове протераних водили претерано ажурно. А да није на основу „западних извора”? Можда на основу извештаја Си-Ен-Ена, чија је звезда ратног извештавањабила Кристијана Аманпур, у томе часу вереница Џејмса Рубина, представника Стејт департмента, истог оног који је обелоданио сазнање о постојању концентрационог логора за хиљаде албанских заточеника на фудбалском стадиону у Приштини?

У наставку те приче, РТСје објавио снимке приштинског стадиона, на којем, треба ли рећи, нема трагова никаквом логору, и службено је проглашен за пропагандно оруђе Милошевићеве власти и као такав легитимни војни циљ, те је добио ракету. Том приликом је погинуло 16 запослених. И, да заокружимо тај корпус догађаја, Међународни комитет за заштиту новинара (CJP),одбио је да у свом годишњем извештају наведе ове жртве, с образложењем да нису били новинари (него монтажери, шминкери, радници обезбеђења итд.). А председница СЈР била је Кати Мартон, супруга Ричарда Холбрука.

То је, дакле, механизам којим је Запад поткрепљивао своје аргументе у тој кризној ситуацији. И то је делић искуства којe српска јавност има – чиме се без сумње издваја од свих осталих јавности на Западу – када просуђује о догађајима који се дешавају на другим меридијанима, па дакле и у Украјини. Задатак Каићевог текста је да, ако је икако могуће, то искуство некако поништи, и сведе разумевање украјинског питања на онај ниво који спин-доктори на Западу, наследници Џејмса Рубина, сервирају својој публици. Уз све оправдане критике која се јавности Србије може упутити на тему политичке зрелости и нивоа политичке културе, она има једну компаративну предност – доиста, није пријемчива за аргументације које се налазе на нивоу НАТО летака које је тај пакт избацивао из авиона тог пролећа 1999.

Разуме се, у основи читаве ове ствари налази се паралела између косовског и украјинског проблема па Каић тако каже да је „до дан-данас остало нејасно како су припадници руске мањине на Криму били угњетавани од Украјине”, запитавши се да ли је „победа проевропске политике”оно што су припадници руске „мањине” препознали као угњетавање.

Ово је нешто што заиста завређује да у категорији међународне политичке анализе буде проглашено за хит. Дакле, долазак на власт насилне политичке групе, коју су чак и антируски расположени аналитичари на самом Западу називали „хунтом у Кијеву”, чију ударну песницу чине наоружане неонацистичке формације, и која је истог часа прекршила транзициони уговор о преносу власти уклонивши легитимно изабраног председника, назива се победом проевропске политике.

Но нас овде занимају и паралеле с Косовом. Како су, пита Каић, становници Крима били угњетавани од кијевских власти, да би то легитимисало њихову вољу да се отцепе и припоје Русији?

А како су то Албанци на Косову били угњетавани од власти у Београду? Да оставимо по страни натезање око међународног права и тражење одговора на питање „колико је угњетавања довољно” и подсетимо се хронолошке чињенице да се од Запада спонзорисано проглашење косовске независности није догодило 1999. године када је Милошевић, рецимо тако, угњетавао Албанце, него 2008. године, када је у Београду на власти влада свакако демократскија од оне у Приштини, а једина угњетавана национална заједница на Косову су Срби.

Претендујући да пропише међународне стандарде у којима је отцепљење допуштено („само у случајевима када та држава, газећи основне цивилизацијске норме, угрожава део свог становништва и када злоупотреби своју владавину...”), Каић не каже у којим је то међународним документима прочитао ово правило, а ни то ко је тај ко утврђује да ли је нека влада погазила цивилизацијске норме и у ком обиму. Претпостављам да подразумева како би процена, на пример, портпарола Стејт департмента у таквом случају била сасвим довољна.

Но најопасније је што се, разгонећи сабласти пропутиновске пропаганде, сам користи најзлогласнијим пропагандним стереотипима који су коришћени против Србије, па чак и оне од којих се одустало јер су се пред одговарајућим судом показали као неистинити (на пример онај о кривици за геноцид у Сребреници). Треба ли рећи да није избегнута ни чувена крилатица „сви Срби у једној држави”, за коју се узима здраво за готово да ју је употребио Слободан Милошевић, покренувши свој поход на западне крајеве?

Када већ говоримо о пропагандним стеротипима, прилика је да се каже да Слободан Милошевић тако нешто никада није рекао. Ако неко мисли да јесте – нека каже када и где, у доба интернета и Гугла то не би требало да буде превише тешко. А реч је о истрзању из контекста једне полуреченице изговорене на предизборном скупу у јесен1990., где је Милошевић, заправо, казао нешто сасвим супротно. У вероватној намери да реплицира заступницима ставова да „сви Срби треба да живе у једној држави” рекао је – „да, сви Срби треба да живе у једној држави – а та држава је Југославија”. Може се проверити у штампи из тог времена.

Ствар са (пропагандним) стеротипима, као што видимо, далеко је сложенија него што то замишља неко ко замишља да ће се „вишедимензионалност аудиторијума” успоставити тако што ће се наспрам додатка „Руска реч”, као утук увести обавеза преношења „друге стране” из „Њујорк тајмса”, како то Каић снажно препоручује. Таква „вишедимензионалност аудиторијума” претендује да уклони свако критичко размишљање и да нас сведе на оне који су „за Русе” и који су „за Американце”, баш као што је случај са житељима места Доње Поље из филма „Три карте за Холивуд”.

Аналитичар медија

Србољуб Богдановић

----------------------------------------------

Да ли је могуће да је Вучић најнапреднији читалац „Политике”?

(Поводом текста „Карта за Холивуд”, „Политика”, 22. август)

Уместо да се разуме као исправка свега онога што Љиљана Смајловић још није у стању критички да обради, већина читалаца „Политике”, укључујући и Србољуба Богдановића, доживела је својеврсно распамећивање, помрачење свести, нешто као тоталну блокаду у читању и разумевању када сам – као неке од најупечатљивијих чињеница да смо у рату чинили ствари које се не могу пребацити на кривицу Запада или било кога другог – навео трогодишње гранатирање Сарајева, геноцид у Сребреници за који је, по одлуци Међународног суда правде, Србија суодговорна зато што га није спречила и протеривање 862.979 Албанаца са Косова од марта до јуна 1999. године. Да су мало боље обратили пажњу, Богдановић и истомишљеници овај број могли су да прочитају на страници 189-190 документације о злочинима на Косову коју сам био приложио у линку у трећем пасусу с краја. Тај број није ми дао ни НАТО, ни Си-Ен-Ен, ни Холбрук, нити било који други демон већине читалаца „Политике” већ је он јавни податак организације УНХЦР-а и „Хјуман рајтс воча”, чији су активисти надљудским напорима радили како би то на терену документовали.

Моментално је уследило порицање, унезверени напади, дисквалификације. Администратор онлајн издања „Политике” без проблема је пуштао коментаре који су доводили у везу национално порекло мог имена са мојим наводним „антисрпским” опредељењем, док коментари оних који су покушали аргументовано и без вређања да бране ставове изречене у тексту и који су стицајем околности стигли на моју мејл адресу – никада нису објављени. У том смислу, не могу да не приметим иронију у развоју догађаја и детаљ да је особа која ће ми званично одговорити на текст морала да се зове „Србољуб”, јер, по критеријуму „Политикиних” читалаца, изгледа, ништа приближно еквивалентно не би ни могло да залечи ране које им је нанео један „Иштван”.

Увредио сам, дакле, зато што говорим о нашим сопственим неделима. Зар је то толики проблем? Намера да се потисне афирмација нашег удела у злочинима, да никада не дођемо до тога да сами одмеравамо сопствене поступке панично брани идеологију која се зове национализам, у конкретном случају наш српски национализам. Али, таква не доприноси ни демократизацији, ни развоју, ни промени свести, нити томе да било као друштво или као појединци изградимо интегритет на прихватању сопствених грешака. Да будемо бољи као људи и да нас не занима да ли то и други раде, него да урадимо ми. Да прекинемо са том ружном навиком да се брже-боље бранимо релативизацијом „а шта су све они нама радили?”.

Зашто за промену не би било одлично то када знамо у односу на шта у себи треба да будемо другачији? Да умемо тачно да кажемо – то више никада нећемо радити, уместо да поричемо да смо у поменутом периоду етнички мање-више очистили општине Глоговац, Србицу, Ђаковицу, Исток, Липљан, Ораховац, Пећ, Призрен? Да коначно, као што то ова влада чини, јавно проговоримо и о логорима на територији Србије из деведесетих у Бегејцима, Стајићеву код Зрењанина, Сремској Митровици, Нишу, Београду? Да почнемо, као што ова влада чини, да откопавамо масовне гробнице као ону у каменолому Рудница у Рашкој? Да признамо да смо били заведени бруталним манипулацијама као у случају убиства шесторице младића у кафићу „Панда” у Пећи?

Да ли је могуће да је то чак и један Вучић схватио? Да је напреднији од већине читалаца „Политике”?

Сарадник Института за јавну политику

Иштван Каић

Прометеј из нашег сокака

Поводом текста: „Да ли је могуће да је Вучић најнапреднији читалац Политике“?, 27. август

Премда нисам ниједном речи коментарисао име и презиме Иштвана Каића – најпре што су такве ствари непристојне, а друго што у његовом имену и не видим ништа нарочито необично – предметни Каић је у дискусију о принципијелности западне политике (у Украјини и уопште) увео занимљив ономастички аргумент, а тај је да се ја зовем Србољуб. То је учинио, не толико због мене, колико због других читалаца „Политике”, чијим гледиштима такође није задовољан, сматрајући да би било прикладно да се и они зову Србољуб, пошто, је ли, заступају ставове примерене некоме ко има такво име. Баш би ме занимало да ли би ову духовиту поенту Каић употребио да, којим случајем, живи у Француској, чији председник Републике се зове Франсоа, у преводу – Француз.

Но да не дужимо; у Каићевој реакцији нема више ни речи о Украјини, ни о неприхватљивим стереотипима и паралелама које се на разним странама праве по том питању, већ сасвим отворено говори о томе како му је заправо намера била да говори „о нашим сопственим неделима“, о „паничној одбрани српског национализма“, о етничком чишћењу које смо „ми“ извели по разним општинама на Косову, о многим логорима по Србији укључујући и онај у Београду (!?), као и о „разним бруталним манипулацијама којима смо били заведени”. Једном речју, прометејска је то улога у буђењу наше успаване савести.

Овим је Каић потврдио оно што ми је и била главна намера да укажем, а то је да га никаква аргументована расправа на међународне теме не занима, њега само интересује свака прилика да изнесе гомилу пропагандних стереотипа о српској кривици и неспособности да се са тим суочимо. Ово није прикладан простор, нити прилика за дискусију о тим стереотипима. Али бих свакако рекао да много губе на веродостојности када их интерпретира неко попут Каића.

Србољуб Богдановић

Коментари0
1fcf3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља