среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:39

Ура Срби, напред у отаџбину!

Аутор: Бошко Ломовићсубота, 23.08.2014. у 15:00
Милутин Ломовић

Таман Брезна, село под Сувобором, после балканских ратова, огодини у миру, а већ је ваљало опет притезати опанке. Све чешће су се чуле пушке – Брезнанци су их вадили из буџака, извлачили испод кућних рогова, саносили са тавана, чистили, испробавали. У порти брезнанске цркве поп је читао опело живим другопозивцима и трећепозивцима, молио се за покој њихових душа, ако би им кости остале на далеким бојиштима. Потом су очеви и старија браћа пртили торбе са сиром, сланином, погачом и плоскама шљивовице, са по два-три пара гаћа, кошуља и чарапа, заповедали шта да се уради у кући и на имању док се не врате.

И Милутин Ломовић, деда нас десеторо унучади, и двоструко више праунучади и чукунунучади, уз све остало, ћушнуо је у упртачу овећу кесу дувана за орахову лулу, узјахао коња Пашу и добацио супрузи, тада још младој мајци петоро деце:

– Дафина, чувај ми децу! Збогом!

Потерао је коња од куће узбрдо, Дафина и деца су гледали за њим све док у брдо Дуварине нису потонули коњ и јахач.

Милутин је, касније, причао својој деци, а његова деца својој деци, како је било. Један од унука је запамтио и, ево, записује.

– Вучемо се као стрвине, гладни, са испалим палчевима из опанака. Давно сам појео све што сам од куће понео, не јашем јер Паша једва носи седло и пушку о ункашу. Пењем се, ногу пред ногу, једва заобилазим оне који су пали на пртину и нечујно издишу, без ропца, а пред очима ми авлија и вас шесторо пред капијом онога дана када сам отишао. Наједном, изнад мене угледам да се нешто ваља, иде право на мене. Застанем, стукнем се да ме не збрише и – добро сам урадио. Беше се то, на серпентини изнад мене, спотакао коњ, све са јахачем, котрљао се низ литицу са које је ветар обрисао снег. Прођоше испред мене, повукоше са пртине још двојицу и сви завршише доле у дубокој јарузи. На пртини, пред мојим ногама, оста врећица са пет-шест кила кукурузног брашна. Подигнем је и окачим Паши о ункаш. Да се и она скотрљала у јаругу, не бисте сад имали од кога да чујете како је било.

А кад је превалио последњи превој и почео да се спушта ка Драчу, Милутин је клецнуо, пао а да није знао зашто га је лева нога издала, зашто сад кад се већ на хоризонту назирало море и себе већ видео на некој од француских лађа. Зрно испаљено из једног албанског шумарка погодило га је у потколеницу, а да није чуо пуцња нити осетио бол у промрзлој нози. На крају се обрео у француској болници у Бизерти, окружен белим мантилима и чаршафима, неразумљивим говором и прекрасним даном који је вирио кроз отворене прозоре.

– У пролеће, 1917. године, из Туниса су све нас који смо могли да ходамо одвели на Крф. Нога ми је остала мало краћа, ћопао сам, али стигао у Солун, потом на Кајмакчалан. Слушао сам дан-ноћ грмљавину на стотине француских топова по бугарским шанчевима. Онда је, наједном, грмљавина престала, а заорило се „Ура, Срби, напред у отаџбину!” Потекла је река шајкача уз македонске врлети и низ њих. Онако ћопав, сустигнем једног Бугарина: полудео од топовске канонаде, не зна човек ни ко је, ни куда ће. Прођем га и наставим даље.

Ни ово Милутин не би успео да исприча да му усуд није одредио да се жив у Брезну врати. Швапско зрно му је, док је газио Вардар, нагњечило леву сису. Пробило гајтан на џепу копорана, пробило поклопац месингане табакере са дуваном за лулу и зауставило се у њој.

Да забележимо и једну занимљивост у вези са нашим дедом. У прво лето по доласку из рата, истерао Милутин овце да их напасе у тек покошеној ливади изнад куће. Ослонио се о штап и загледао преко речице Ђуроваче у Ђурово брдо. Овну се нешто није допала његова поза, залети се и груне га слеђа у задњицу. Милутин испусти штап, али успе да овна ухвати за рогове и почне дозивати своју жену: „Дафина! Ој, Дафина!” Дозивање разбуди нашу бабу која је дремала у липовом хладу у авлији. „Шта ти је, Милутине? Што вичеш?”, одазва се најзад. „Донеси ми брзо нож!”, заповеди солунац. Она донесе нож, а Милутин зачас закла овна насред ливаде, говорећи: „Седам година сам ратовао, а нико ме овако мучки не удари.”

Име деде Милутина, на срећу, нема ни на једној спомен-плочи палих и несталих у Великом рату. Земни остаци му, већ 64 године, леже на брезнанском гробљу. Чудним породичним околностима, над вечном кућом му још нема мермерног белега. Овај запис о његовом ратовању је његов једини споменик. Засада.


Коментари21
992ad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

BOŠKO LOMOVIĆ
Štovani Jovo Gruboru iz Kanade! Zar je priča o mom djedu čak do Vas dospjela? Hvala na ponudi da učestvujete u podizanju (najzad) spomenika Milutinu. Mislim da će to biti nešto skromnije, da neće mnogo da košta. Nekako ćemo se moj rođak i ja snaći, jer na nama je ostalo da to učinimo. Poštujući Vas - Boško
Zemljorad Obradovic
Vrlo poucan i lepo napisan prilog. Logika, hrabrost, rodoljublje i ponos "obicnog" coveka je ono sto je sacuvalo otadzbunu i ognjista. I nista nisu trazili za uzvrat! To su vrline koje su falile nama iz 50 (60) i neke. Trazeci nesto posebno u nama pogubismo se kao magarci u magli - nesto svojom krivicom, nesto pod uticajem onih koji su sticali status i penzije uz dva svedoka. Nadam se da ce ovo secanje na borce iz prvog svetskog rata pomoci i da obnovimo kulturu postovanja svakog ko se casno borio za zemlju, u bilo kom ratu, pod bilo kojim obelezjem.
Aleksandar Milenkovic
Lep tekst i odraz lepog vaspitanja, zapamtiti dedinu zivotnu pricu. Nepismeni srpski narod je preziveo kroz zahvaljujuci predanju. Slusajte i predajte dalje. To je nas otisak prsta, nas identitet.
Радо Читалац
Сличну приповест недавно прочитах у књизи ауторовог имењака, Лептир на бајонету Јеротија Павловића. Разгали ме, али ми и сузу измами. Добро је док постоје потомци који не заборављају претке и остављају белег њихове величине у времену садашњем.
Сл. Васојевић
Поздрав аутору и честитка за овај лепи текст. И мој деда је Солунац. Да ли знате у којој је јединици Ваш деда служио, ако знате пошаљите ми на мејл slavoljubv@hotmail. com

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља