Јубиларне монографије неке основне школе које се код нас зову по неком комунистичком хероју из Другог светског рата објављују се углавном поводом седамдесет, шездесет или педесет година њиховог постојања. Оне подсећају на рођенданске торте сачињене од неколико кора.

Једну „кору” чине директори; оне и нису нешто дебеле јер директора О. Ш., са све њиховим помоћницима, није пуно било.

Поред директорске „горке коре” ту су и коре посвећене старијим и садашњим ученицима, административним и другим радницима. Ђачка „кора” је сладуњава – некадашњи ученици су јој додали арому носталгије и жала за младошћу.

Ипак, најзанимљивија кора је посвећена такозваном наставном особљу. У ту кору улазе учитељи, наставници, професори са својим биографијама, које су обично нафиловане свим могућим функцијама које су обављали ван наставе. И ту не би било ништа необично да се у свему томе не претерује. Јер, заиста звучи комично када се забележи да је неко био „заменик режисера за прославу 100 година Црвеног крста” или када се данас помињу разне претежно политичке функције из бившег социјалистичког система, које више и не постоје (делегат СИЗ-а, члан извршног одбора СИЗ-а, делегат скупштине општине, заменик председника већа месних заједница, члан општинског одбора учитеља...). Али са друге стране, у монографијама нема послужитеља, теткица и куварица, које су биле школске „институције”.

Из свега се може закључити да бирократским стилом написане монографије, говоре да је појединцима више стало до њихових друштвених промоција и признања, него до ђака у које се сви заклињу.

Да ли ће писање пригодних монографија, посвећених јубилеју неке фабрике, установе или школе бити својеврсно преправљање прошлости или реално њихово огледало највише зависи од самог аутора, његових сарадника и финансијера.

Аутору не би требало дозволити да писање монографије искористи за обрачун с појединцима с којима се замерио или који су му „остали дужни”. Такође, од таквог аутора монографије се очекује да ће се додворити актуелној руководећој екипи (директору, начелницима, шефовима). То се најбоље постиже уз помоћ фотографија. Оне појединце које ће да истакне ставиће ако треба и саме на једној фотографији на целој страни. А оне „неподобне” неће ни спомињати. Тако да моногафија која би требало да буде огледало свих битних дешавања и личности које су радиле или се школовале, може лако постати лични маркетинг аутора и оних којима он жели да изрази захвалност.

Социолог