понедељак, 26.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 28.08.2014. у 15:00 Мишa Ђурковић

Случај оца Јоила

Новине су пре десетак дана објавиле вест да је породица преминулог човека одустала од дозволе за пресађивање његовог срца после разговора с оцем Јоилом, игуманом манастира Ћириловац (поред Колашина у Црној Гори). У први план пласирана је информација да је због овог монаха, припадника Српске православне цркве, мајка троје деце остала без срца. У самом тексту помиње се, додуше, да је овакав његов став супротан званичном ставу Српске православне цркве. Но, о томе говоре некакви „верски аналитичари”, док се, нажалост, поводом овог случаја нико из званичне хијерархије СПЦ није огласио.

Ако обичан човек почне да истражује по интернету не би ли нашао шта је став цркве у вези с овим питањем, наћи ће ауторски текст једног значајног епископа и неколико интервјуа и изјава професора Богословског факултета. Међутим, тешко ће се доћи до информације да је управо Сабор СПЦ одржан у мају 2005. године благословио рад на пресађивању органа, чиме је заузет званичан став у вези с овим веома важним и у много чему контроверзним питањем. Да је ова одлука видно окачена на веб-страници СПЦ, сваком свештенику и писменом вернику постало би јасно да су овакви (а и многи други) ставови оца Јоила супротни ставу цркве. Шта ће црква урадити с њим потпуно је друго питање, али је њена обавеза да јасним, гласним и свима доступним ставовима обезбеди одговоре пастви, бар у вези с оним питањима о којима их има, као и да спречи да њени припадници супротним ставовима наносе штету и друштву и цркви.

Српска православна црква, као и сав наш народ, има много проблема које није сама узроковала. На њу се врше огромни притисци, још се привикава на деловање у новоформираним земљама, у Црној Гори је предмет сталних напада, у самој Србији суочава се с бруталним отимањем храмова од стране припадника Румунске православне цркве у источним деловима земље... Међутим, као једна од последњих институција у коју обичан свет и номинални верници још имају поверења, морала би више да поради на систематизацији својих вредносних начела и на формирању практичних препорука за деловање верника у оваквом секуларном свету.

Ово што се дешава с оцем Јоилом дешавало се и широм Русије током деведесетих година. Ко познаје новију историју руске цркве сетиће се низа сличних проблема, кад су локални свештеници по свом нахођењу давали понекад врло контроверзне препоруке и спроводили праксу која је одступала од преовлађујућег става у цркви. Тако су неки, слично Јоилу, одбијали да прихвате грађански брак и одбијали чак и да крсте децу из таквих бракова. Познат је случај свештеника Глеба Јакуњина који се, супротно препорукама цркве, кандидовао за учешће на парламентарним изборима, што је окончано његовим рашчињавањем 1997. године.

Због оваквих спорова, али и због чињенице да су у хаотичном транзиционом друштву верници и други обични људи тражили морално и вредносно усмерење и одговоре на низ конкретних питања, као што су управо пресађивање органа, став према хомосексуализму, еутаназији, абортусу, клонирању и другим биоетичким питањима, али и економским итд, црква је већ 1994. отпочела процес који се завршио 2000. године, објављивањем званичног кодификованог документа под називом Основе социјалног учења РПЦ.

Руска црква је, дакле, следећи вековну, разрађену и успешну праксу римокатоличке цркве, донела основе свог социјалног учења, које уз саму службу постаје други стуб савремене црквене праксе. Социјално учење јесте скуп доктрина, начела или принципа које специфична верска заједница развија полазећи од својих основних верских текстова и предања, како би верницима понудила смернице за деловање у друштвеном, државном и уопште јавном животу. Руска црква је овај храбар, али и те како неопходан потез направила као прва у православном свету, задржавајући врло јасно свој карактеристичан став према националном питању, људским правима, глобализацији и многим другим темама у којима се њено социјално учење разликује од западних.

Током ових четрнаест година настављено је разрађивање тема и проблема, али је од суштинске важности да постоји јасан основни корпус одговора који обавезује и свештенике и паству. Случај оца Јоила још је један од показатеља да је, чини се, време и да Српска православна црква почне да ради на кодификацији свог социјалног учења. У ово бурно време верницима су све потребнији јасни одговори на низ питања с којима се сусрећу у животу. С разрађеним социјалним учењем црква би могла да им помогне, али би се и сама лакше наметнула у јавности као фактор који може својим предлозима да утиче на законе и друге важне одлуке које држава доноси.

Виши научни сарадник, Институт за европске студије

Коментари24
0f301
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Александар Обрадовић
@Жикица Симић | 29/08/2014 17:00 Очигледно нисте упознати са активностима свештеника Румунске Православне Цркве оца Бојана Александровића у источној Србији, на територији тимочке епархије. СПЦ јесте угрожена, и са правом је то апострофирано од стране аутора. У Македонији је изложена незапамћеном, дугогодишњем прогону, непознатом свету од времена паганских римских Цезара. У Црној Гори је покушано да се групи свештеника СПЦ укине борвиште. Аутор текста је одлично обавештен и потпуно је у праву.
Жикица Симић
Dobar tekst, osim dve besmislice. Prva besmislica, RPC ne otima hramove SPC na istoku Srbije, niti ima takvu mogu'nost. Umesto toga, SPC ne dopušta Vlasima njihovo legitimno pravo na bogosluženje na matičnom jeziku i identitet (do čega izuzetno drži kada je ona u pitanju). Druga besmislica je uobičajena kuknjava o sistematičnoj ugroženosti SPC, a odsustvo namere da se vidi da i ona sama itekako ugrožava i proganja kada za to ima mogućnost
Љубиша Костић
Ја незнам зашто се прави толика паника и осуђивања. Дали може неко да гарантује да би трансплатација сигурно успела. Колики је број случајева да се све добро жели и све се добро учини, али на крају је све узалуд. Ја као верник гледам то другим очима. По мени је све у Божијим рукама. Да је била Божија воља да та оболела особа дуже поживи, сигурно би се нашло неко решење и ако је отац Јоило дао своје негативно мишљење. Најбоље је не судити никога, а неврници су већ осуђени у колико им се не отворе духовне очи и виде пред собом савршенства, које је могао једини савршено мудри Бог да створи.
Vrlo dobro, gospodine Mišo.
Do podruma se klanjam "duhovnicima" i inim sveštenicima. Ali. Moj paroh je, pre svega moj prijatelj, a potom pop jednom neverniku. Ipak, kao ateista, nemam pravo da kritikujem ni Joila ni porodicu pok. donora (donatora) organa. Al, vidi sad. Moja supruga, moja majka i moja ćerka su vernici. Potpisao sam pre tri godine neko papirče o donaciji, pa neka vide kolege iz struke (ja sam medicinska muška sestra) šta je upotrebljivo. Jetru i srce su načeli rat, rakija, ranital, raso, radne kolege, rane koje krvare, rakovi mojih drugara i ostali r. Moje dame su mi samo rekle: "Može. Poživi ti nama, ali možda jednom tvoj bubreg spasi nekog omladinca od dvadesetak godina."
Александар Обрадовић
@Никола Костић | 28/08/2014 22:05 "Добри духовници имају дар Божији, и имају много боља расуђивања него владике које те одлуке доносе једноставним гласањем." Индивидуално говорећи, могуће је, али Црква функционише управо по "једноставном гласању", које је узгред буди речено пуно комплексније од садржаја употребљеног израза. Црква је по својој природи саборна и води се тим принципом. "Изволе се Светом Духу и нама", неретко ћете наћи овакав израз у саборским одлукама, везаним за било шта. Дакле, једнодушје епископа потврђено сагласношћу целе заједнице - рецепцијом целе Цркве доношене одлуке постају валидне. Ако став духовника нема овакву прихваћеност, он засебно може бити светији и од најсветијег Светогорца, али било који његов став по било ком питању, НИЈЕ став Цркве.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља