четвртак, 22.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 29.08.2014. у 15:00 Ана Оташевић

Фереџе на француској ривијери

Како отворим новине, из њих искоче „хришћани”, „муслимани”, „Јевреји”, каже ми Меди, четрдесетогодишњи становник Марсеља чији су се родитељи пре пола века искрцали у ову медитеранску луку с брода који је дошао из Туниса. Његова девојка Жоана, сјајних очију уоквирених црним крејоном и коже боје густог маслиновог уља, из мешовите је француско-јеврејско-мароканске породице.

Недалеко од нас, на плажи која је огледало данашње Француске, нарочито су разнолике женске појаве. Неке су у дугачким платненим хаљинама, с марамама које им покривају главу, друге су у бикинију или топлесу. Међу њима је и неколико врло младих девојака у хаљинама испод којих носе црне трикое који им покривају руке и ноге, с марамама по последњој моди у земљама у којима важе шеријатски закони.

Углавном долазе из источног предграђа Марсеља, познатог по окршајима младих с полицијом. „Млади” су у политички коректном жаргону француских политичара младићи из приградских гета у којима је незапосленост виша од националног просека. Међу њима је велики број оних чији су родитељи дошли у Француску као имигранти.

Број присталица политичког ислама у овим предграђима је растао последњих година готово пропорционално с растом незапослености.

За разлику од својих вршњакиња с друге стране Медитерана, међу којима се многе боре да се ослободе марама и одеће коју сматрају симболом потчињености и конзервативних и репресивних режима, девојке из француских предграђа своју одећу истичу с извесним поносом. Иако се либерални Французи и други Европљани згражавају пред овом све чешћом појавом и говоре о друштвеној регресији и повратку у средњи век, реч је о сасвим модерној појави. Истицање верске припадности у француским школама, у земљи која се дичи републиканским вредностима, до пре само неколико година било је незамисливо. Они који би се у школским клупама појавили с хиџабом, капама или крстићима наилазили су на подсмех вршњака. Истицање верских обележја, које је забрањено у државним институцијама, данас је готово уобичајено. Забране ту не помажу.

Јачање политичког ислама и његових радикалних деривата често је повод да интелектуалци, попут француског филозофа Андреа Глуксмана, ламентирају о губитку (француског) идентитета, угрожености традиционалних вредности, секуларних принципа, неуспеху модела интеграције. Позиција Глуксмана и других некадашњих ултралевичара који су се временом нашли у супротном, десничарском табору, не разликује се много од америчких конзервативаца који своје ратове представљају као борбу за западне вредности и цивилизацију.

Резултат је постепено затварање европских друштава, подизање невидљивих зидова између имиграната и старог континента, њихово разврставање на подобне и неподобне и, као последица, продубљивање верских и културних разлика. Тиме се храни француска и европска ултрадесница, која у својим наступима „без комплекса тражи да се открије истина која се крије од грађана”, позива се на „податке” и „статистике” како би доказала да је реч о најезди народа који угрожавају „наше вредности и културу”. Поборници тезе о најезди муслимана не праве разлику између ислама и политичких покрета који се позивају на ислам и не прихватају да узроци ове радикализације имају везе с еволуцијом европских друштава, која су дуго била отворена за имигранте са свих континената, али у којима расизам и дискриминација никад нису искорењени. Револт против таквог „стања ствари” не долази од прве генерације имиграната, која најчешће уложи огроман труд како би се интегрисала. Овај бунт је карактеристичан за другу или трећу генерацију, ону која је одрасла и школовала се у Француској на идеалима слободе и једнакости, која је била у стању да уочи да њихова боја и порекло и те како играју улогу када траже стан или посао. Њихова радикализација подстакнута је економском кризом која их оставља на маргинама друштва и глобализацијом која им омогућава да прате дешавања у свету и да се преко интернета укључе у заједницу истомишљеника, који су склони да кризе на Блиском истоку и у Африци посматрају као постколонијалне ратове које моћни и богати Запад води против потлачених и сиромашних муслимана. Мали број њих тако постаје плен радикалних исламских покрета који регрутују фанатике по свету за своје „свете ратове”. На тај начин изједначавају се позиције оних који свет деле на добре и лоше момке, сатанске и одметничке државе, вернике и невернике, свете ратнике и терористе. 

Коментари0
0a4a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља