„Држави смо платили тржишну цену да нам подигне зграде, она им је и издала употребну дозволу, а ми смо морали да побегнемо да не бисмо добили рак од испарења фенола из зидова. Рате за кредит и даље морамо сваког месеца да плаћамо. И стан у који смо прешли изнајмљујемо својим парама. Једва смо га нашли јер многи станодавци неће да приме људе из ,смрдљивих зграда’, као да их ми можемо заразити”, жали се једна од житељки две зграде у Улице Милеве Марић-Ајнштајн у Новом Београду.

Муке се само ређају за 220 породица из „смрдљивих зграда” у којима су зидови премазани оплатолом који је Грађевинска дирекција Србије прогласила кривцем за неподношљив смрад и повећану количину фенола код станара. Од банака милост нису ни очекивали, станодавцима који нису хтели да их приме не замерају јер им је разумљиво да се људи плаше болести, макар и претеривали у томе. Али, од државе су очекивали више. Пре свега, од Грађевинске дирекције Србије, која им је продала станове из којих су се иселили да би спасли здравље. Та установа нудила им је да потпишу засебан уговор на основу којег би им платила трошкове пресељења, али они нису прихватили. Два су основна разлога: понуђени новац није био довољан и, још важније, уговор садржи клаузулу која се може схватити као да се потписом станари одричу права на обештећење.

Уговор са Дирекцијом потписало је само пет станара. И они су, верују њихове комшије, тако поступили зато што нису могли да сакупе новац за пресељење.

– Не знам ни како је моја породица успела да нађе паре. Али, уговор нисмо могли да прихватимо. Та одредба делује као вансудско поравнање, без икакве одштете. Ако су нас ловили у такву замку, то је чист безобразлук. Не само из моралних разлога, него и зато што смо платили квадрат 1.290 евра, а сад немамо ништа – каже Ања Перишић, једна од станарки.

Неки од станара консултовали су адвоката који им је рекао да би се клаузула могла схватити „и овако и онако”, али да не искључује могућност да би се могла тумачити и као одрицање од одштете. У Дирекцији тврде да им то није намера.

– Уговорима није предвиђено одрицање од обештећења. Они регулишу искључиво рефундирањe трошкова привременог закупа стана, пресељења и осталих трошкова (режије у купљеном стану). Закључују се са крајњим роком важења до 31. марта 2015. године, до када очекујемо да санација објеката може бити завршена – наводе у Дирекцији.

И без најспорније одредбе, с новцем понуђеним за пресељење није се могло далеко стићи, кажу станари.

– Давали су нам пет евра по квадрату, плус још 20 одсто ако буде неопходно. За толико новца није лако наћи стан, нарочито мали, какав је био потребан већини нас. Ни у Милеве Марић-Ајнштајн станови нису велики, углавном од тридесетак и четрдесетак квадрата. Веће од тога ни уз кредит нисмо могли себи да приуштимо – каже Биљана Ђукановић, председница скупштине станара једне од две „смрдљиве зграде”.

И она и још неколико станара напомињу да им је веома сметало и што се у уговору какав им је Дирекција предочила наводи да се пресељавају због непријатних мириса. „Није проблем у смраду, ми смо отровани. Нечасно је рећи било шта блаже од тога”, поручују станари.

Угрожена и зграда у Проте Матеје

Једна од шест зграда у којима се такође осећа смрад, а о којима су говорили представници Грађевинске дирекције Србије, налази се у Улици проте Матеје 21. Стамбена вишеспратница на тој адреси шири мирис који је још тежи него у Милеве Марић-Ајнштајн. Али, кад се уђе у зграду, мирис се осећа једино у приземљу. Већ од првог спрата нестаје.

– До станова смрад не допире. Али, кроз приземље пролазимо што је могуће брже, јер је ту неиздржив. У локалу у приземљу је било најгоре. Чуо сам да је материјал који шири смрад коришћен само у локалу – каже један од станара зграде.

Како је у унутрашњости локала, екипа „Политике” није могла да провери јер је био затворен, потпуно сакривен иза металних жалузина.

Житељи Проте Матеје 21 кажу да се, иако их смрад не мучи, плаше да је хемикалија која заудара опасна по здравље и да очекују да неко од надлежних реагује.

Зграда је завршена и усељена крајем прошле године. На њој је табла на којој пише да је извођач радова била фирма „Греда Ваљево”. А. Б.