Хо­до­ча­шће у Ме­ку (ха­џи­лук) пра­стар је оби­чај, упра­жња­ван то­ком бар три ми­ле­ни­ју­ма, али се са­мо за му­сли­ма­не ве­зу­је од 630. го­ди­не на­ше ере, ка­да је све­та ме­ста по­хо­дио про­рок Му­ха­мед са сво­јим след­бе­ни­ци­ма. То је је­дан од пет сту­бо­ва исла­ма. Оче­ку­је се да сва­ки вер­ник ко­ме здра­вље и фи­нан­сиј­ске при­ли­ке до­пу­шта­ју бар јед­ном у жи­во­ту ис­пу­ни ову сво­ју све­ту ду­жност.

По­сто­је ску­по­ви на ко­ји­ма се оку­пи и ве­ћи број љу­ди. Ре­корд но­си Свет­ска из­ло­жба (Екс­по) 2010. у Шан­га­ју ко­ја је, пре­ма бро­ју про­да­тих ула­зни­ца, то­ком шест ме­се­ци одр­жа­ва­ња има­ла 72 ми­ли­о­на по­се­ти­ла­ца. Ха­џи­лук је, ме­ђу­тим, вре­мен­ски са­би­јен у пет об­ред­них да­на и, за раз­ли­ку од све­тов­них и дру­гих вер­ских ма­ни­фе­ста­ци­ја, ва­жи за нај­мно­го­људ­ни­је ре­дов­но оку­пља­ње у јед­но­го­ди­шњим ин­тер­ва­ли­ма (тач­ни­је, у раз­ма­ку од 354 да­на, ко­ли­ко тра­је му­сли­ман­ска го­ди­на).

Због вре­мен­ског и про­стор­ног гру­пи­са­ња ви­ше ми­ли­о­на љу­ди, ха­џи­лук пред­ста­вља по­се­бан иза­зов за здрав­стве­ну слу­жбу. Пре две го­ди­не је број ха­џи­ја пре­ма­шио три ми­ли­о­на, али су про­шле го­ди­не, због стра­ха од ко­ро­на­ви­ру­сног бли­ско­и­сточ­ног ре­спи­ра­тор­ног син­дро­ма (ен­гле­ски акро­ним је MERS-CoV), са­у­диј­ске вла­сти пре­по­ло­ви­ле број до­зво­ла из­да­тих сво­јим гра­ђа­ни­ма (са­мо 700.000), а за стра­не др­жа­вља­не су кво­ту спу­сти­ле ис­под 1,4 ми­ли­о­на по­се­ти­ла­ца. Ово­го­ди­шњу по­се­ту угро­жа­ва до са­да нај­ве­ћа епи­де­ми­ја ебо­ле у за­пад­ној Афри­ци, па се оче­ку­је још ре­стрик­тив­ни­ји при­ступ из­да­ва­њу ви­за. Ин­ди­ка­тив­но је да је Олим­пиј­ски ко­ми­тет у по­след­њем тре­нут­ку за­бра­нио уче­шће так­ми­ча­ри­ма из де­ла све­та за­хва­ће­ног ебо­лом на Олим­пи­ја­ди мла­дих, ко­ја је 16. ав­гу­ста по­че­ла у Ки­ни. Са­да је на са­у­диј­ским вла­сти­ма да до по­чет­ка ок­то­бра, ка­да по­чи­ње ово­го­ди­шњи ха­џи­лук, од­лу­че ка­кав ће став за­у­зе­ти пре­ма (не)же­ље­ним го­сти­ма из за­пад­не Афри­ке.

Сто­ле­ћи­ма је по­се­бан иза­зов пред­ста­вља­ло ду­го­трај­но пу­то­ва­ње до Ме­ке. Уми­ра­ло се од ис­цр­пље­но­сти, гла­ди и же­ђи, ка­ра­ва­не су у пу­сти­њи на­па­да­ли раз­бој­ни­ци, а ла­ђе су пљач­ка­ли гу­са­ри. Ипак се ис­тра­ја­ва­ло.

Од дру­ге по­ло­ви­не про­шлог сто­ле­ћа све че­шће се до све­тих ме­ста сти­же ави­о­ном. Ове је­се­ни, због не­ми­ра на под­руч­ју Бли­ског ис­то­ка, то ће би­ти до­ми­нан­тан пут пре­во­за за све чи­је је по­ла­зи­ште ван Ара­биј­ског по­лу­о­стр­ва. Епи­де­ми­о­ло­шки гле­да­но, то је до­бро, јер се ис­кљу­чу­је за­ра­жа­ва­ње то­ком пу­та (се­ти­мо се да су нам 1972. на­ше ха­џи­је уне­ле ве­ли­ке бо­ги­ње из Ира­ка).

Здрав­стве­ни ри­зи­ци ни­су огра­ни­че­ни са­мо на за­ра­зне бо­ле­сти. Фи­зич­ки на­пор и уз­бу­ђе­ње учи­не да мно­ге по­го­ди ин­фаркт и шлог, вер­ски за­нос до­ве­де до стам­пе­да с га­же­њем и гу­ше­њем љу­ди (са­мо 2006. у јед­ном на­ле­ту по­ма­ме број жр­та­ва је ме­рен сто­ти­на­ма), а у лет­њим ме­се­ци­ма че­тво­ро­ци­френ број хо­до­ча­сни­ка од­не­се де­ло­ва­ње ви­со­ке тем­пе­ра­ту­ре, пре све­га то­плот­ни удар.

Нај­ве­ћу опа­сност ипак пред­ста­вља­ју ми­кро­ор­га­ни­зми. Ра­ни­је су то би­ле црев­не за­ра­зе, па је, уз ди­зен­те­ри­ју и тр­бу­шни ти­фус, то­ком по­след­ња ско­ро два ве­ка на­ро­чи­ти страх иза­зи­ва­ла ко­ле­ра, а да­нас пре­те­же ва­жност ре­спи­ра­тор­них ин­фек­ци­ја. До про­ме­не су до­ве­ле ри­го­ро­зне ме­ре кон­тро­ле ква­ли­те­та пи­ја­ће во­де и хра­не, док је за­ра­зе ко­је се пре­но­се ва­зду­хом и ди­рект­ним кон­так­том мно­го те­же спре­чи­ти. Рет­ко је на­ћи по­врат­ни­ка с ха­џа ко­ји бар не­ко­ли­ко да­на не шмрк­ће, ка­шље или ки­ја.

Здра­вље хо­до­ча­сни­ка би би­ло мно­го угро­же­ни­је да са­у­диј­ске вла­сти не при­ме­њу­ју нај­но­ви­ја на­уч­на до­стиг­ну­ћа, по­себ­но са­вре­ме­не вак­ци­не, у ци­љу спре­ча­ва­ња и су­зби­ја­ња за­ра­за, али и свих дру­гих ма­сов­них по­ре­ме­ћа­ја здра­вља, укљу­чу­ју­ћи по­вре­де. По­ла­зе­ћи од без­бед­но­сти уче­сни­ка, од­сту­пи­ло се од кру­тих дог­ми, па је до­зво­ље­но да се то­ком ви­ше­ча­сов­ног сед­мо­крат­ног оби­ла­ска Ћа­бе и пра­те­ћих ак­тив­но­сти пи­је во­да (али не и да се је­де, ма­да за ди­ја­бе­ти­ча­ре од­сту­па­ње од уоби­ча­је­ног рит­ма ис­хра­не мо­же да бу­де опа­сно).

Узор­на ор­га­ни­за­ци­ја и стрик­тан епи­де­ми­о­ло­шки над­зор то­ком ха­џа пред­ста­вља­ју при­мер ко­ли­ко се ра­зум­ним од­лу­ка­ма сма­њу­ју опа­сно­сти обо­ле­ва­ња, по­вре­ђи­ва­ња и уми­ра­ња. Као знак ува­жа­ва­ња бо­га­тог са­у­диј­ског ис­ку­ства, та зе­мља је од­ре­ђе­на за се­ди­ште Спе­ци­ја­ли­зо­ва­ног цен­тра за ма­сов­на оку­пља­ња (не са­мо за хаџ), а Ге­не­рал­на скуп­шти­на Свет­ске здрав­стве­не ор­га­ни­за­ци­је је 2012. го­ди­не оба­ве­за­ла зе­мље чла­ни­це на са­рад­њу са овим цен­тром ра­ди за­шти­те здра­вља то­ком ма­сов­них оку­пља­ња. У та­квим си­ту­а­ци­ја­ма по­сто­је не­из­бе­жни ри­зи­ци, али је на ме­ђу­на­род­ној на­уч­ној са­рад­њи да их све­де на нај­ма­њу мо­гу­ћу ме­ру.

ЗАШТИТА

Оба­ве­зне вак­ци­не (без до­ку­мен­та о вак­ци­на­ци­ји ни­је до­зво­љен до­ла­зак):

– про­тив ме­нин­го­кок­ног ме­нин­ги­ти­са (за­па­ље­ња мо­жда­них овој­ни­ца иза­зва­ног бак­те­ри­јом ме­нин­го­кок)

– про­тив жу­те гро­зни­це (за све ко­ји до­ла­зе из зе­ма­ља где има те бо­ле­сти)

– про­тив деч­је па­ра­ли­зе (за по­се­ти­о­це из зе­ма­ља у ко­ји­ма бо­лест још ни­је ис­ко­ре­ње­на).

Пре­по­ру­че­не вак­ци­не*:

– про­тив се­зон­ског гри­па, за­ра­зне жу­ти­це А, за­ра­зне жу­ти­це Б, тр­бу­шног ти­фу­са, диф­те­ри­је и те­та­ну­са (за по­след­ње две бо­ле­сти уко­ли­ко је про­шло ви­ше од 10 го­ди­на од прет­ход­не вак­ци­на­ци­је).

Оба­ве­зно узи­ма­ње ле­ко­ва:

– про­тив ма­ла­ри­је (све вре­ме бо­рав­ка)

– про­тив ме­нин­го­кок­ног ме­нин­ги­ти­са за по­се­ти­о­це из ве­ли­ког де­ла троп­ске Афри­ке, по­зна­тог као „ме­нин­го­кок­ни по­јас”

*Пре­по­ру­ке за­ви­се од Са­у­диј­ске Ара­би­је, али и од зе­мље из ко­је се до­ла­зи.

Про­фе­сор уни­вер­зи­те­та