Ходочашће у Меку (хаџилук) прастар је обичај, упражњаван током бар три миленијума, али се само за муслимане везује од 630. године наше ере, када је света места походио пророк Мухамед са својим следбеницима. То је један од пет стубова ислама. Очекује се да сваки верник коме здравље и финансијске прилике допуштају бар једном у животу испуни ову своју свету дужност.
Постоје скупови на којима се окупи и већи број људи. Рекорд носи Светска изложба (Експо) 2010. у Шангају која је, према броју продатих улазница, током шест месеци одржавања имала 72 милиона посетилаца. Хаџилук је, међутим, временски сабијен у пет обредних дана и, за разлику од световних и других верских манифестација, важи за најмногољудније редовно окупљање у једногодишњим интервалима (тачније, у размаку од 354 дана, колико траје муслиманска година).
Због временског и просторног груписања више милиона људи, хаџилук представља посебан изазов за здравствену службу. Пре две године је број хаџија премашио три милиона, али су прошле године, због страха од коронавирусног блискоисточног респираторног синдрома (енглески акроним је MERS-CoV), саудијске власти преполовиле број дозвола издатих својим грађанима (само 700.000), а за стране држављане су квоту спустиле испод 1,4 милиона посетилаца. Овогодишњу посету угрожава до сада највећа епидемија еболе у западној Африци, па се очекује још рестриктивнији приступ издавању виза. Индикативно је да је Олимпијски комитет у последњем тренутку забранио учешће такмичарима из дела света захваћеног еболом на Олимпијади младих, која је 16. августа почела у Кини. Сада је на саудијским властима да до почетка октобра, када почиње овогодишњи хаџилук, одлуче какав ће став заузети према (не)жељеним гостима из западне Африке.
Столећима је посебан изазов представљало дуготрајно путовање до Меке. Умирало се од исцрпљености, глади и жеђи, караване су у пустињи нападали разбојници, а лађе су пљачкали гусари. Ипак се истрајавало.
Од друге половине прошлог столећа све чешће се до светих места стиже авионом. Ове јесени, због немира на подручју Блиског истока, то ће бити доминантан пут превоза за све чије је полазиште ван Арабијског полуострва. Епидемиолошки гледано, то је добро, јер се искључује заражавање током пута (сетимо се да су нам 1972. наше хаџије унеле велике богиње из Ирака).
Здравствени ризици нису ограничени само на заразне болести. Физички напор и узбуђење учине да многе погоди инфаркт и шлог, верски занос доведе до стампеда с гажењем и гушењем људи (само 2006. у једном налету помаме број жртава је мерен стотинама), а у летњим месецима четвороцифрен број ходочасника однесе деловање високе температуре, пре свега топлотни удар.
Највећу опасност ипак представљају микроорганизми. Раније су то биле цревне заразе, па је, уз дизентерију и трбушни тифус, током последња скоро два века нарочити страх изазивала колера, а данас претеже важност респираторних инфекција. До промене су довеле ригорозне мере контроле квалитета пијаће воде и хране, док је заразе које се преносе ваздухом и директним контактом много теже спречити. Ретко је наћи повратника с хаџа који бар неколико дана не шмркће, кашље или кија.
Здравље ходочасника би било много угроженије да саудијске власти не примењују најновија научна достигнућа, посебно савремене вакцине, у циљу спречавања и сузбијања зараза, али и свих других масовних поремећаја здравља, укључујући повреде. Полазећи од безбедности учесника, одступило се од крутих догми, па је дозвољено да се током вишечасовног седмократног обиласка Ћабе и пратећих активности пије вода (али не и да се једе, мада за дијабетичаре одступање од уобичајеног ритма исхране може да буде опасно).
Узорна организација и стриктан епидемиолошки надзор током хаџа представљају пример колико се разумним одлукама смањују опасности оболевања, повређивања и умирања. Као знак уважавања богатог саудијског искуства, та земља је одређена за седиште Специјализованог центра за масовна окупљања (не само за хаџ), а Генерална скупштина Светске здравствене организације је 2012. године обавезала земље чланице на сарадњу са овим центром ради заштите здравља током масовних окупљања. У таквим ситуацијама постоје неизбежни ризици, али је на међународној научној сарадњи да их сведе на најмању могућу меру.
ЗАШТИТА
Обавезне вакцине (без документа о вакцинацији није дозвољен долазак):
– против менингококног менингитиса (запаљења можданих овојница изазваног бактеријом менингокок)
– против жуте грознице (за све који долазе из земаља где има те болести)
– против дечје парализе (за посетиоце из земаља у којима болест још није искорењена).
Препоручене вакцине*:
– против сезонског грипа, заразне жутице А, заразне жутице Б, трбушног тифуса, дифтерије и тетануса (за последње две болести уколико је прошло више од 10 година од претходне вакцинације).
Обавезно узимање лекова:
– против маларије (све време боравка)
– против менингококног менингитиса за посетиоце из великог дела тропске Африке, познатог као „менингококни појас”
*Препоруке зависе од Саудијске Арабије, али и од земље из које се долази.
Професор универзитета