Осечина, Ваљево – Струка има решења, али нема овлашћења. Пре свега нема финансијска средства. Уз ову констатацију почео је наш разговор са др Зораном Кесеровићем, редовним професором на одсеку воћарства и виноградарства Пољопривредног факултета у Новом Саду, којег смо срели прошлог викенда сајму шљива у Осечини. Убеђен да је шљива наша велика извозна и развојна шанса, обећао је да ће у српске воћњаке повратити пожегачу која је по квалитету и другим карактеристикама без конкуренције у свету.
На почетку разговора за „Политику” професор Кесеровић је подсетио да је још 1867. године Кнежевина Србија продајом 4.000 тона сувих шљива зарадила 84.000 дуката. Нешто касније 1893. године извозом у Калифорнију остварен је приход који је Србију спасао од економске кризе и потенцијалног банкрота, док је 1926. године забележен рекордни извоз од чак 26.000 тона. Продаја на иностраним пијацама касније је почела да пада тако да је 1997. године та количина износила симболичних хиљаду тона, али на срећу, каже, извоз расте па је прошле године извезено 8.000 а ове се очекује око 10.000 тона сувих шљива.
– Најновији подаци говоре да Европа и свет све више траже нашу суву шљиву, јер ми имамо предност у агро-еколошким и климатским условима. Овде су плодови квалитетнији и са већим садржајем суве материје. С друге стране са 77.000 хектара под шљивом ми смо и даље уз БиХ водећа земља у Европи и на списку велесила ове производње. У просеку годишње уберемо преко 500.000 тона док је прошле године остварен јединствен рекорд од чак 736.000 тона свежих плодова. Какве смо грешке направили што у последње време имамо четири пута мање сушених плодова него пре 88 година. Као човек из струке прво ћу навести да нисмо урадили клоновску селекцију најквалитетније шљиве пожегаче. Ње је у укупном сортименту испод 30 одсто и та количина се рапидно смањује.
Ове године наши студенти ће у Паризу на смотри иновација представити чоколадирану суву шљиву
Са њом смо, како то наш народ каже, могли право код цара што значи да зарадимо добре паре, вратимо углед као и осмех на лица онима који се баве овом воћком. Примера ради, само на подручју Осечине узгојем шљиве се бави 2.700 домаћинстава, а таквих подручја има неколико на територији Србије. Такође, нисмо ништа битније урадили на увођењу нових технологија, стандардизације, на плану наводњавања и заштите од временских неприлика. Резултат прескакања ових претпоставки је ниска просечна родност по јединици површине, која се креће око седам тона – наводи професор Кесеровић, додајући да за квалитетну шљиву нема никаквих проблема са пласманом ни на домаћем, ни на иностраним тржишту. Наш саговорник додаје да струка има решење за савремену производњу, али да су јој везане руке по питању средстава која су неопходна за одређена истраживања и пројекте.
– На одсеку за воћарство на факултету у Новом Саду озбиљно се бавимо шљивом, с намером да помогнемо произвођачима. Сматрамо да је не треба извозити у свежем стању, већ ићи на производе више финализације. Наши студенти ће ускоро учествовати на смотри иновација у Паризу, и то са чоколадираном сувом шљивом. Убеђен сам да ће скренути пажњу најшире стручне и потрошачке јавности, не само паковањем, већ пре свега квалитетом и укусом српских шљива. За сада само толико могу да кажем о том пројекту студената – истиче професор Кесеровић, који је преко нашег листа поручио воћарима да ће се лично ангажовати да у шљивике врати непревазиђену пожегачу, која може да буде много отпорнија на шарку, али и са плодовима крупнијим од 19 грама. Њен фронтални повратак биће управо на теренима Подгорине, односно Пецке, два Црниљева и подручјима општина Осечина и Ваљево.
