четвртак, 22.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 03.09.2014. у 15:00 Бојан Ђурић

Са Србијом на уснама

Овде су држава и њен буџет извор и утока наших живота. Зато смо бедни и стално незадовољни. Цела економија животари да би се скрпио буџет, а не да би се напунили тањири, гараже, албуми са сликама с летовања људи који раде. У преамбули је фиктивни суверенитет, а не људи из Звечана.

Репрезентација је сет дресова „с најдражим грбом”, а не напор да конзорцијум 11 људи предрибла и победи конкуренте. Школа је државни „колектив”, као у „Бољем животу”, а не тренинг за таленте милион деце којој од тога зависи наредних 50 година живота.

Да ли је „Ер Србија” добра или лоша, гледа се само из угла да ли смо могли више пара за државу да искамчимо, а не у односу на то да ли грађани имају боље опције да путују. Тако се и воли или мрзи и „Београд на води”. Филм треба да „лепо представља државу”, а не да буде креативни и комерцијални успех талентованих појединаца који су, случајно, грађани Србије.

Ђоковићу се замера пријава у Монте Карлу, иако сви знамо да би било сумануто пола својих, индивидуалним напором и ризиком зарађених милиона, дати држави да их баци у „Србијагас”. Извоз у Русију или ЕУ је „шанса за Србију”, а не за предузимљиве појединце који умеју да направе производ који државни комбинат никад неће моћи.

Странке су „државотворне”, нису такмаци који заступају појединачне и групне (легитимне и дозвољене) интересе својих бирача. На факултетима се сматра непристојним да се напише „мислим”. Верује се да је боље „мислимо”, као да персираш себи, или мислите, заједно, ти и централни комитет.

Зато нисмо срећни људи. Када кажем да је знање роба, за пиштољ се ухвате и левичари и десничари. Колико је то лицемерно. Хоћете да, ако знање није роба, Срби живе, не од продаје знања и вештина, него од продаје бубрега, наслеђа или милостиње државе? Нико од нас није се родио „са Србијом на уснама”. Завриштали смо јер нас је, одједном, ухватио страх како ћемо преживети. Посебно се нисмо родили бринући о томе да покријемо губитке железнице и учинимо срећним професора општетехничког, заштићеног од сваког напора да, уместо о „томос” мопеду, каже деци нешто о андроид платформама.

Зато, наглас размишљам, можда у овим реформама треба кренути од појединца. Не туторисати, него их ослободити сталне бриге да ли ће држава моћи да их нахрани, обуче, пошаље на синдикално летовање.

Можда ослободити мотивацију људи. Не очекивати да потроше најбоље године на жртву за државне колективе, него им омогућити да буду имућни ако су способни, никада гладни ако нису толико способни и склони ризику, али су вредни. Рећи да није срамота зарађивати, али рећи и да је бедно ако можеш да зарадиш само кад ти држава намести посао.

Да упростим. Нема у Србији 800 врхунских људи који ће водити, као директори, исто толико јавних, државних и друштвених предузећа за плату четири пута већу од просека, али много нижу од оне коју, многи од њих, чак и код оваквих српских приватника могу да зараде. И да их не боли глава од вечитог натезања с државом, партијама, тетком оног малог из општинског одбора. Нема 4.000 озбиљних људи који ће седети у надзорним одборима тих фирми за 300 евра. То нико неће да ради, ако има опцију да заради много више негде другде.

Зато, осим неколико јавних предузећа, која ће, из својих разлога, можда водити богаташи, све остало нужно, под влашћу напредњака, социјалиста или неког новог сутра, остаје медиокритетима којима фирмина картица, секретарица и бонови за гориво значе врхунац успеха, ВЕП и афричку шљиву, о трошку ПДВ-а који плате чистачица из Опова и најбољи инжењер с ЕТФ-а. Зато је боље да имамо мање државних фирми. Не зато што је то мантра либерала и ММФ-а.

Има, међутим, у Србији, бар 50.000 људи који могу да буду добри директори, шефови, чланови управе у 5.000 солидних приватних фирми. Пустимо их да то раде.

Ако неко од њих хоће да пређе у мање од 100 јавних предузећа, колико мора да остане бар неко време, да ту ради за огромну плату и бонус ако смањи губитак, таквим људима треба дати посао и те паре. Ако неко хоће да буде директор или члан управе ПИО фонда, за велику плату и бонус ако среди тај шпајз, где се годишње кисели пет милијарди евра народних пара, и ако неће давати изјаве на нивоу понављача из правнобиротехничке око приватизације бања, као садашња директорка, онда да му дамо. Људи раде за паре.

Распишите тај конкурс за „Србијагас”, „Лутрију”, ПИО, РФЗО, „Ласту”... али напишите да је плата велика, а посао и бонус несигурни, зависно од резултата. Можда може нешто да се пробере. Остало на добош, нека способни ломе главу. О свом трошку.

Аутор је један од оснивача Реформског савета

Коментари0
480ab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља