среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Међа Влатка завиднога

Аутор: Мухарем Баздуљчетвртак, 04.09.2014. у 15:00

У новом броју ужичког „Међаја”, „часописа за књижевност, уметност и културу”, објављен је и одломак из дневника Радована Поповића, под насловом „Путовање кроз успомене”. Објављени део обухвата период између октобра 1987. и марта 1989. године. У поменутом периоду Радован Поповић је био уредник Културног додатка „Политике”.

Поповићеви дневнички записи изванредно су занимљиви. Није, међутим, реч о дневнику који плени на начин дневника Гомбровичевих или Жидових. Нема ту неких дубокоумних медитација нити болно искрених самопреиспитивања. Реч је о штиву које функционише на скоро трачерски или таблоидан начин, помало налик на „Сарајевски некрологиј” Алије Наметка. У важним и преломним историјским годинама, Поповић се сусретао и дружио с кључним људима овдашње (и не само овдашње) културне (и не само културне) сцене: од Данила Киша и Сретена Марића, преко Добрице Ћосића и Матије Бећковића, до Милорада Павића, Александра Тишме, Жике Павловића и Михаила Лалића. У његовим записима наилазимо и на Јосифа Бродског, као и на управо преминуле Мију Павловића и Предрага Палавестру.

Ипак, две реченице које су мене најдубље гурнуле у понор асоцијација не тичу се ниједног од поменутих писаца. Мислим на реченице које Поповић исписује 21. децембра 1987. године и које гласе овако: „Јавио сам се писмом и Влатку Павлетићу, у Загреб. Он ми је писао да би желео да се у ’Политици’ објави приказ неких његових књига...”

Влатко Павлетић, коме је Поповић писао у последњим данима 1987, мање од две године касније, постаће „министар просвјете, културе, техничке културе и шпорта” Републике Хрватске. Године 1995. биће изабран за председника „Хрватскога државног сабора”. На тој функцији биће и у време смрти Фрање Туђмана. У складу с Уставом Републике Хрватске, Павлетић ће током два месеца бити на функцији привременог председника Хрватске. Кад је на изборима тријумфовао Стипе Месић, он на Пантовчаку није заправо заменио Туђмана, него Павлетића.

Крајем 1987. године Влатку Павлетићу је сметало што у „Политици” нема приказа његових књига. Тугаљиво је то заправо: педесетседмогодишњи академик (у Југословенску академију знаности и умјетности примљен је управо те 1987. године) сваке суботе купује „Политику”, надајући се приказу неке од својих књига. Те године је, рецимо, објавио књигу есеја „Загонетка без одгонетке” и сигуран је да та књига завређује приказ у „Политици”. Приказа, међутим, нема па нема. И Влатко Павлетић одлучује да се писмом јави уреднику Културног додатка...

Не заборавимо, Влатко Павлетић је један од састављача Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика. Године 1967. избачен је из Савеза комуниста као хрватски националиста. Због национализма, 1972. је (заједно са Туђманом, Шимом Ђоданом, Марком Веселицом итд.) осуђен на годину и по дана строгог затвора. Тај и такав Павлетић после петнаест година постаје југословенски академик и пати јер у „Политици” нема приказа његових књига.

Из данашње перспективе, из перспективе познатог исхода, крајем 1987. године Југославији су дани већ били одбројани. Прошла је, уосталом, већ и Осма седница, која се у књигама западних историчара углавном потенцира као почетак распада заједничке државе. И сам Влатко Павлетић је, вероватно, присећајући се као председник Хрватског државног сабора друге половине осамдесетих, у сопственој меморији те године упамтио као време кад је већ био начисто с тим да Југославије више нема, а да су му Србија и Срби подједнако далеко као Бугарска и Бугари, рецимо, те да му Београд (осим географски) није ништа ближи од Софије. Биће да се није сећао писма које је послао Радовану Поповићу.

Тешко да је Влатко Павлетић те 1987. године могао озбиљно да мисли како га „Политика” игнорише зато што је Хрват. Тих година у Београду излазе књиге Бранимира Доната или Данијела Драгојевића, за које се никако не може рећи да су се икад одрицали свог хрватства. Али је сигурно било утешно мислити како проблем с његовим књигама нису саме његове књиге, него то што је Хрват.

Кад Хрватска буде слободна и независна, могао је да мисли Павлетић, најважнији културни додатак у држави ће бити културни додатак загребачког „Вјесника”. А културни додатак „Вјесника” никада неће игнорисати његове књиге. Умро је Павлетић 2007. и није доживео гашење „Вјесника” 2012.

Улога интелектуалаца у крвавом распаду Југославије углавном је прецењена, али се ипак не сме заборавити да су многи међу њима бучно поздравили национализам и сепарацију. Увек ми се чинило да су им најдубљи мотиви заправо били банални. Чинило им се како ће у мањој бари лакше бити велике рибе, како ће им конкуренција бити скромнија.

И мада се „Политика” у Београду данас плаћа динарима, а у Загребу кунама, знам да и данас има писаца у Загребу који суботом купују „Политику” и због могућности да у Културном додатку пронађу приказ неке своје књиге. Уосталом, откад нема „Вјесника”, загребачке дневне новине и немају културне додатке.

И не знам шта би Влатко Павлетић мислио о чињеници да је, упркос распаду земље, њена култура остала цела, али знам да би сасвим добро разумео алузију из наслова овог текста. Знао би којом се фразом и којим насловом игра синтагма за коју ми се чини да згодно описује државну границу на Батровцима: Међа Влатка завиднога.


Коментари21
9905a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ilija Tomow
Naslov je fenomenalna aluzija na M.Beeee!!!
Ilija Tomow
Ovaj čovek je čudo!Iskreno divljenje.Koja duhovna i lucidna snaga pravilno usmerena da i mi tako retki imamo čime da se počastimo.Hvala ti dobri i vredni Muhareme!!!
Bosanac iz BiH
SVAKODNEVNICA TINEJDŽERKE IZ RS-a: Živim u ulici "Stanislava Galića" (doživotna robija), a idem u školu "Biljana Plavšić" (11 godina zatvora)... Svako jutro ja i moja drugarica Jelena, koja živi u ulici Momira Nikolića (osuđen na 20 godina zatvora) broj 69, zajedno idemo u školu. Da bi došli do škole moramo da pređemo aveniju Radoslava Krstića (osuđen na 35 godina zatvora) i parkić Ljubomira Borovčanina (osuđen na 17 godina zatvora)... Živim u ulici Stanislava Galića broj 92 (doživotna robija). To je jedna mala ulica u našem gradu u kojoj nema mnogo automobila i mi djeca možemo da se po cijeli dan igramo bez straha da će nam se nešto desiti. Ja i moji drugari smo odlični učenici i želimo da upišemo srednju školu „Momčilo Krajišnik“ (osuđen na 20 godina zatvora), ali moramo da imamo sve petice tj. da budemo „Vukovci sa Vučijaka“.Nakon škole idemo na trening, treniramo ritmičku gimnastiku, u klubu „Duško Tadić” (osuđen na 20 godina zatvora) i mi smo šampioni Republike Srpske i vicešampioni Velike Srbije.Naravno bićemo mnogo bolji kada se izgradi sportski kompleks „Radovan Karadžić“ (suđenje u toku) sa olimpijskim stadionom „Ratko Mladić“ (suđenje u toku). Ja sam član i izviđačke čete „Radoslav Brđanin“ (osuđen na 30 godina zatvora).
Dobronamjerni Susjed
Različitost naših kultura ne znači nesuradnju. Uvažavanje i prihvaćanje tih različitosti nas ne mora udaljavati, jer suradnja ovisi o svima nama i to ne vrijedi samo ovdje u JI Europi već u cijelom svijetu. Razmjena i suradnja kulturnjaka je normalna i poželjna, jasno uz uvažavanje postojanja različitih kultura i njihovih specifičnosti. Uvažavanje i prihvaćanje različitosti je ključ kulturnog bogastva, a to je ključ za prihvaćanje činjenice da su i male i velike i lijeve i desne kulture jednako vrijedne i interesantne i zaslužuju našu pažnju i energiju. Suprotno tome su nasilni pokušaji nametanja (putem politike, vojske, novca itd) jedne kulture drugoj, omalovažavajući je, prisvajajući je i na kraju uništavajući je. Što prije počnemo surađivati (a ja mislim da većina tako i radi) uvažavajući i prihvačajući različitosti, biće bolje za sve nas. Ponavljam, zaboravite na bratstvo, jedinstvo u kulture i van nje, toga više nema, Lijep pozdrav iz prelijepe Hrvatske
Небојша
Зар ти немаш ништа друго да читаш у "прелјепој"?
Препоручујем 4
Марко Илић
Добронамјерни сусједе, да сте Богом ви Хрвати после Првог, а поготово после Другог свјетског рата говорили да братство и јединство не постоји, и да сте нас тада освјешћивали као што ти чиниш сада. Хвала ти што нас опомињеш и указујеш какви сте ви у ствари. С вама никада ни у заједничко Удружење пчелара. Али да ви нисте ушли 1918. године у заједничку државу, ти данас не би могао наћи ама баш ништа што личи на хрватско. Мухарему све најбоље, и извињавам ти се што сам посветио оволику пажњу добронамјерном сусједу. Поздрав из Бијељине

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља