уторак, 02.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 11.09.2014. у 15:00 Чедомир Антић

Први школски дан

Мој син Вид је прошле седмице пошао у школу. Он има аутизам. Данас ми се чини да смо његову болест уочили рано, још док је био беба. На почетку смо се упознали са немирном и љутом бебом, бесаном и неспутаном. Затим смо се суочили са малим дечаком са којим је немогуће успоставити контакт, који не говори и не разуме шта му се каже. Који се не прилагођава и не прихвата другу средину: не спава, виче, узвикује непрекидне, често заглушујуће крике, живи у свету одвојеном, непредвидивом свету, испуњеном непрекидним понављањима, снажним и неконтролисаним осећањима... Годинама смо се борили да проникнемо у његов свет, уведемо га у наш или га макар приближимо... Прошли смо установе, лекаре, психијатре, дефектологе, дијетологе... Очајавали, надали се... Радовали се када нас је са две године први пут разумео, одушевили се када смо готово две године касније наслутили његову прву поновљену реч. Физиолошке потребе смо регулисали две године...

Наше је уверење било да је болест пре свега ствар појединца и његове породице. Сви радимо и спремни смо да се суочимо са недаћама које живот често носи. Систем у Србији је, међутим, грађен другачије и избора нема много, колико год знали или желели. Није ми намера, нити би било поштено да критикујем српски здравствени систем. Наша искуства су тако неуједначена и радикално супротстављена да се намеће мисао да проблем суштински не лежи у самом здравству већ у нашој политици.

Видова лекарка је била изузетно посвећена и стручна. Ипак, убеђивала нас је да је са њим све у реду чак и у време када смо већ месецима ишли на терапије. Три стручна мишљења која смо потражили сва су била различита и да споменута лекарка није била довољно коректна да препоручи једну искусну колегиницу закаснили бисмо са терапијама и данас би Видово стање било много теже. Пошто државне установе омогућавају врло мали број терапија, покушали смо приватно... Али прва препоручена терапеуткиња (због лошег система већина њих ради на црно) испоставила се као стручњак за муцање... Изгубили смо неколико месеци. На препоруку смо отишли код једног од угледних стручњака установе која се бави и овим питањима, а он нас је, док није видео Вида, грдио како смо пропустили да приметимо очигледно, а онда када смо га довели тврдио је да му није ништа и да претерујемо. У другој установи нам је пак на дефектолошком прегледу речено да је стање безнадежно, али је зачудо мојој супрузи препоручено да напусти посао и посвети се детету (ваљда ме је дефектолошкиња препознала вероватно као јавну личност и лопова који не оскудева у новцу и за кога је радно место у породици вид разоноде). У жељи да што више учинимо, пошли смо и у један полуприватни институт где су аутистично дете покушавали да представе као алергично. Нада је чудна ствар... Многи људи дају хиљаде евра на анализе које не дају ништа друго осим привида да ће им дете једног дана бити као сва друга. Присуствовао сам састанку родитеља када је држава једном смањила давања за тај институт. Директорка је тада изменила њихове терапије тако да „надокнади изгубљени новац“. Гледао сам те људе који треба да дају више новца и, што је најгоре, да још неки пут побегну с посла да би водили децу на терапије, како без зазора плачу.

Има наравно и добрих искустава. У свим тим установама наилазили смо на примере стручности, поштења, личне посвећености, солидарности и људскости. Споменућу Тању Ковачевић,олигофренолошкињу из Дома здравља Звездара, и психијатра др Ненада Рудића из Института за ментално здравље у Палмотићевој улици.

Посебан проблем – а можда и симбол неуспеха нашег амбициозног здравственог система који је замишљен предивно само када би за такву суперсоцијалну државу било довољно ресурса – представљала је инклузија. Вид је шест година ишао у вртић. Наравно приватни. Државни смо чекали годину дана, а терапеути су нас упозорили да бисмо дете са таквим проблемима брзо довели у ситуацију да га родитељи испишу. Ишли смо у добар приватан вртић „Адријана“ у нашем комшилуку. Разумевање васпитача и власника је било потпуно. У школи која има велике традиције инклузије психолошкиња нас је на крају питала „зашто није миран“ и „зашто жели да узме ситнице са мог стола?“... Коначно смо одлучили да Вид пође у једну од некад специјализованих школа. За сада су наша искуства предивна. Како то обично бива када неки систем не ради добро, одлучношћу стручних, али и грижом савести политичара и друштва, настану „острва“ уређености и високих стандарда. Уверен сам да услове које за сада имају Вид и његови другари нема већина вршњака који деле њихову судбину у Шведској или Британији...

Желим да се надам да ће у једној земљи снажне политике и слабог система то дуго потрајати.

Напредни клуб

Коментари42
4c7c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jovan radosavljevic
malo je danas ljudi, pogotovu , medju poznatim licnostima, koji ovoliko iskreno i emotivno govore o svojim problemima. Svaka cast na tome , u svakom slucaju zelim vama i Vasem vidu sve najbolje. Ps profesionalni rad autora posebno cenim
Valentina K
Pročitala sam negde, ne sećam se tačno gde, da je jedna poznata majka izlečila svoje autistično dete tako što mu je isključila gluten iz ishrane. Ne znam da li je zaista tako, a ne bih želela ni da bilo kome dajem lažnu nadu, ali zašto ne pokušati? Mada, na osnovu ovog dela teksta, u kome govorite o testovima na alergije, pretpostavljam da ste i to probali. U svakom slučaju, želim i Vama i svakom drugom roditelju, koji prolazi kroz sličnu situaciju, puno sreće, istrajnosti i naravno uspeha u ovoj teškoj borbi!
Suncica Spasic
Svaka cast i postovanje za autora, ovakav racionalan, a u isto vreme emotivan pristup duboko me ganuo. svako dobro.
Тиосав Мали
Укључивањем деце са посебним потребама у редовне школе нико није на добитку. Та деца не постижу свој максимум у таквим условима, наставници се не сналазе најбоље јер нису ни школовани за то, а ни родитељи нису задовољни.
Beogradjanka -
u jednoj beogradskoj skoli koja ima dosta djaka ukljuceno je i jedno autisticno dete; Na zalost, o ovom slucaju znam iz druge ruke, od roditelja se ocekuje da dete vode iz ucionice u ucionicu i da provedu sa detetom svaki skolski dan u skoli "jer nema strucnih lica da dete odvedu iz razreda u razred". Molim uvazenu Politiku da istrazi i napise o skolama koje ukljucuju autisticnu decu, da li su u stanju da im pomognu da se deca zaista osecaju ukljucena ili eto kako je slucaj sada otezava se i roditeljima i detetu? Unapred zahvaljujem.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља