понедељак, 26.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:52

Који је ово град?

Аутор: Мирослав Тодоровићпонедељак, 15.09.2014. у 15:00

Вратио сам се после више месеци из села у град. Покушај да као малинар „оживим” село, помогнем матор себи и пољопривреди, омело је небо. Киша, град, ладноћа... „небеска завера” све је упропастила. Сада усамљен замишљено ћутим и ходам улицама. Срећем групе људи, иду негде, а лица посивела. И сви ко омађијани иду ка центру у којем је стално гужва. Нема више ни радних ни празничних дана. Сви су исти.

Центар је уређен, али што даље од центра све је сиротије. Улице руиниране, све више рупа, нема поклопаца шахтова... Посивеле, и све сивље, фасаде зграда, као да се и оне гуче, смањују. Све више је затворених локала. Само улицама, чини ми се бесциљно, иду људи, углавном старији. Млађи преко дана одмарају.

Већ три деценије не раде фабрике које су створиле овај град од којих су живели његови житељи. Зарасле су у коров. Раде још факултети, негда основани да школују стручњаке за потребе ових фабрика. Сада „производе стручњаке” који никоме нису потребни. У међувремену су основани и приватни факултети, ускоро ће моћи да се стичу и дипломе седећи код куће. Онлајн студирање.

Годинама радници штрајкују, ишту плате, годинама се обећава... Становништво је све старије, млађих је све мање, сваке године, кажу, у Србији нестане један град. „Политика” је 20. јула 2013, док сам брао малине, објавила, ја у црну свеску забележио:

Детроит је 1950. имао 1,8 милиона становника, а данас је у њему само 706.000. Четвртина га је напустила од 2000, о чему сведочи чак око 80.000 напуштених кућа, које зарастају у коров, и станова који се полако урушавају…

Српске градове без индустрије са све мање хране још нико не напушта. Напуштено је 1.600 села…

Идем и мотрим натписе: Second Hand, Kafe Cosmopolitan, Kozmetički studio, Igraonica- Rođendaonica (For you birthday) Hostel Neptun, Lady blue, Aurora, Amer – srpski rostilj... сви латинични. Није проблем што овде нема ћирилице, страшно је када је нема тамо, код наше јучерашње браће. И графит на зиду зграде написан латиницом: „Не ј... те..., него банке и државе”. Извирио из пролаза ћирилични натпис: Извршитељ.

Да не знам где сам по овим натписима мислио бих да сам у Америци, рече сликар Слободан Г. Јовановић. Сећам се отварања изложбе његових слика у Параћину априла 2010. Памтим је и због малог броја посетилаца. Гостовала у вароши легендарна Јелена Карлеуша...

Идем кроз град, у глави ми звоне стихови песника М. Павловића:

Ја имам наде за овај град/ја имам велику наду/ја имам град/ја имам јутро свакога јутра/али јутро моје наде тек долази

Да ли долази? Пролазе године, пролазе „Наши дани” (Дис) и из дана у сат у минут све је сиротије. Кукавније. У граду је негда било и више телевизија, сада је остала једна, и њу ће како ствари стоје, ускоро затворити. Фабрике нико више и не помиње. Око града су запуштена поља, зарасла у коров. Села око града су празна. Отварају се „народне кухиње”, „сигурне куће”, некдашњи тржни центри сабласно зврје празни...

У граду је саграђено у потоњих десетак година више цркава, то се нови бизнисмени искупљују за грехе. „Какво време такви ктитори”, каза Његова светост. Није важно што инвеститора нема ни на видику. Да ли смо, напокон схватили, да они не дају тако лако, да су штедљивији од нас, да трипут мере, па секу... Да хоће себи равног... Није битно што нема вртића, није важно што су школе руиниране, веле да су многе због беспарице „блокиране”, али то ће се решити... Још се одржавају фестивали, разне бурекџијаде, шљивијаде, пихтијаде... певају „звезде гранда”. Значи, биће боље, има наде, само да преживимо ове „болне реформе” дотле ћемо да схватимо да без рада нема ништа...

Идем, кроз град, присећам се стихова Црњанског:

Лутам још, витак, са сребрним луком,/ расцветане трешње, из заседа мамим,/ али, иза гора, завичај већ слутим,/ где ћу смех, под јаблановима самим,/ да сахраним.

Смета ми бука, мучи ме несаница, устајем рано. Изненади ме ред пред поштом. Тек је свануло, а људи стоје испијених лица. Стигла је пензија, дошли да се виде, прозборе, помену оне који неће више никад стати у ред. Смртност је повећана. Прскају нас озго, душмани, прича жена. Зато смо овако шунтави. Запрашују годинама из авиона ’оће да нас затру. Кад узмем ову јадију, два дана купујем хлеб, онда месим.

Нема ведрих лица, а у говору нека мука. Зашто смо овако кукавни? Може роман да се напише, филм сними, свет да види, можда се сажали. На улицама ретко да видиш жену како у колицима вози дете. Који је ово град? Кажу да се и саобраћајни знаци скидају, згодни, веле, за печење паприка. Досетљив Србин, зна да се, када нема, снађе.

Шта ако је на улазу скинут знак и не пише који је ово град. Заиста, врли читаоче, који је ово град?

Идем улицама, тражим излаз, ал’ нигде ни натписа: Излаз.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици


Коментари15
aa5ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miroslav Todorović
Врли читаоци, хвала на садржајним коментарима. Сви сте ви, на свој начин, допунили болну тему о пропадању градова и у њему заточених житеља што без посла, обезнађени, лутају бесциљно улицама. Субота, недеља је дан за бувљак на коме се види српска стварност, на коме се окупља више хиљада житеља, а о хигијенским условима, шта рећи? Какав мокри чвор? Данас оронули градови су пре по столећа испразнили српска села. Визионари су хтели индустријску земљу. Онај "што мајка више не рађа" је докрајчио Србију. Шта рећи о нашим мудрацима? Сада је Србија без села, без индустрије, са градовима на умору. Списатељица Нада је у првом лицу живописно дочарала слику града који пропада... Али власт и даље забавља и кречи, и даље потемкинови кулиси, и даље обећања у стилу " Не липши магаре до зелене траве"...и даље. Одавно су каса и џепови празни, и што је најцрње духовно смо осиромашени. Само нам Бог може помоћи, али изгледа ни он нас више не чује. Можда нас ПИНК својим Грандом утеши, можда нас ЕУ при
Nada Spisateljica
Koračam kroz jedan takav grad... Danima... Tražim posao... Bilo kakav, samo da se preživi... Džaba mi diplome, iskustvo, znanje... „Krštenica ti ne valja“, odgovor koji me proganja... Ponekad se ćutke mimoiđem sa sinom ili ćerko koji idu od vrata do vrata i kucaju... „Nemaš iskustva, kažu im... Bez iskustva su ti i diploma i ta desetka u njoj bezvredni...“ Srećem izgubljenu generaciju koja luta ulicama u pokušaju da pronađu putokaz... Nema ni putokaza... A ni onih koji bi ga videli kada bi bio postavljen...Isprani pogledi ili su zakucani za zemlju ili za nebo...U njima ne može više ništa da se pročita... Sa metalnih ograda, napuštenih gradilišta, ljušte se dojučerašnji pozivi za glasanje... Ispod njih se naziru neki raniji slogani... "Srbija se saginjati neće "Sutra počinje odmah“, „Pošteno","Da živimo kao sav normalan svet", "Tako treba""Kevo, ja ću levo","Puko ko zvečka","Srbija na 1. mestu", "Zato što život ne može da čeka", "Da već danas bude bolje"... Presreću me ljudi koji govore sami sa sobom... Ranije su za takve pričali: “ Ili gradi kuću ili ćerku udaje“... Sada je neko drugo vreme, tako nešto niko više ne komentariše... Previše ih je... Reči su postale izlizane.... Čujem kako prosjak bez noge dobacuje nekom ko mu je stavio deset dinara u kutiju: „Za ove sam pare nekada mogao da kupim deset šećerana, a sada mi pet puta više treba za jedno pišanje“... I tako, korak za korakom... Dobro je dok koračam...
Valsimot Valsimot
Parafraziram Steriju po secanju: "Nestajemo i kao narod i kao drzava... Kakvi god da jesmo, jos smo i narod i drzava, ali od "zaduzenih" bez ikakve valjane brige za buducnost. Njihova briga se sastoji da od EU, osim sebe kao Mesija i svakodnevnih izjava, sve cesce kontradiktornih i smesnih, ne vide nista drugo. Jos jednan citat, po Matiji: "Kad dodjes u bilo koji grad..." Sve je isto. Manja ili veca pustos od mediokriteta na vlasti.
vox populi
@Шта ако је на улазу скинут знак и не пише који је ово град. Заиста, врли читаоче, који је ово град? Bilo koji. Sve je isto. Da nije istinito bilo bi kao iz knjiga M. Krleže-balkanske krčme... tuga jedna.
Gavrilo Teo
Изузетан тескт, основа за роман о српској трагедији. У Србији села пуста, градови постали резервати.Плаћа се данак заблудама прошлости и нашој бандоглавости. Затварају се школе. граде цркве, тајкуни - ововремени ктитори власници судбина обезнађених трудбеника постају свеци овог времена. Тонемо у живом блату, батргамо, и нестајемо. Јављају да смо по сиромаштву ПРВИ У ЕВРОПИ, по незапослености, по писмености...Зашто су наша поља зарасла у коров, зашто нам је све упропаштено? Који је ово град? пита аутор. Сви су мање више исти. У свима време давно стало. Улице, зграде, житељи, све је оронуло.Позивали су саветнике из света да нам када је све пропало кажу шта да чинимо? Шта су рекли? Путеве нам граде Кинези, Грци, Бугари... И фабрике нам они граде,..треба ли неко из белог света и децу да нам прави, њиве обрађује, улице чисти. А ми да гледамо Пинк, да чекамо...Питам се зашто се Црква не оглашава, зашто је она своје стадо оставила до лута слепим улицама све сиротијих градова?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља