понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Велика рокенрол превара?

Аутор: Ана Тасићнедеља, 21.09.2014. у 22:00
Сцена из представе „А где је револуција стоко” (Фотодокументација Битефа)

Поп је у савременим (посткапиталистичким) друштвима контрадикторан до сржи. Базичне сложености поп културе и рокенрола као њеног дела, на снажан, луцидан и аутоироничан начин изражава представа „А где је револуција стоко” редитеља Борута Шепаровића. Ова премијерно изведена продукција која је отворила 48. Битеф, на сцени Дома омладине, истовремено је и сценски есеј и концерт, и памфлет и иронијом обојено едукативно постдрамско дело, и реконструкција и деконструкција.

Представа је вишеслојна, функционише на неколико планова. Прво, реч је о делу које представља реконструкцију, оно обнавља своју прву верзију, представу „МЧЖПЦ” (Скраћеница наслова песме “Мали човек жели преко црте”) која је била забрањена после три извођења, јер су поједини музичари чија се музика ту користила сматрали да се крше њихова ауторска права. Представа „А где је револуција стоко” успоставља комуникацију са „МЧЖПЦ” путем видео снимка – делови прве представе се без тона пројектују на платну у позадини, док пет извођача на сцени уживо играју обновљене призоре. Овај ауторефлексивни поступак асоцира на поступак реконструкције неоавангардне представе „Пупилија, папа Пупило па пупилчки” Јанеза Јанше, приказане на 41. Битефу, уз напомену да је Шепаровићево остварење ипак знатно промишљеније. У овој равни игре, извођачи непрестано подсећају на неопходност (ауто)дистанце у извођењу, али и у рецепцији тог извођења. Такође се истиче јаз између стварности и игре, реалитета и његовог видео преноса, као и између документа и нове (позоришне) стварности.

Друго, представа поставља чврсту платформу преиспитивања данашњих значења песама са култне југословенске новоталасне плоче „Пакет аранжман” (1981), група Електрични оргазам, Идоли и Шарло Акробата. Извођачи уживо на сцени изводе песму по песму са овог албума који је обликовао идентитете многих од нас, али у новом музичком и значењском обличју. Важно је то што се гради аналитички однос према њима, на пример смисао песме „Крокодили долазе” Електричног оргазма, наратор и аутор Анте Перковић тумачи метафорички, као критику друштвеног паразитерства. Још је важније њихово значењско осавремењивање, кроз уграђивање нових стихова у полазну грађу, везаних за актуелне  политичке проблеме. На пример, у ново извођење култне песме „Златни папагај”, где се Електрични оргазам грубо обрачунавао са снобовима и позерима, уведени су нови провокативни стихови који оштро проблематизују данас битну дискриминацију према националним и сексуалним мањинама („не подносимо педере, Србе, смрдљиве Цигане”). Такође, у оквиру темељног истраживања наслеђа ове плоче, у једној сцени Перковић непосредно, овај пут без нараторске ироније, говори о личном односу према „Пакет арнажману”, његовој бунтовности, али и каснијем разочарању због схватања о лажности бунта. Овакво мишљење је блиско постмодернистичким тумачима рокенрол побуне који су је третирали као комодификовану побуну, имитацију побуне, знак без суштинског значења.

У ове две основне равни ове сјајно промишљене и експлозивно изведене представе, просута су бројна под-питања важна за општије разумевање сложености савремених друштава - манипулације индустрије забаве, (насиља) ауторских права, граница интелектуалне својине, али и пропасти радничке класе. Међу бројним оштрим критикама које бескомпромисно испаљују аутори представе „А где је револуција стоко”, кључна је она која се односи на функцију уметности, критика објављене политичности уметности, иза које се крије терор профита, комерцијализација револуционарног духа. „Ово није активизам, ово је поп музика”, понављају извођачи на Шепаровићевој сцени. „Поп можда ствара омладина, али га производи систем”, писао је Едгар Морен.

Паралелно са овим одлучно израженим сумњама према политичким потенцијалима попа, вратићемо се на тезу о његовој контрадикторности, са почетка текста. Поп је амбивалентан у својој суштини, неухватљив је, истовремено је и кич и уметност, и авангардан и ретро, и масован и елитан, и револуционаран и контрареволуционаран. Он је парадоксалан део система коме се увек опире. А док на свету постоји и само једна особа којој ће поп музика или позориште променити поглед на свет, а чврсто верујемо да ће то увек бити случај, њихов друштвени значај се не може доводити у сумњу.


Коментари2
9f889
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

kid kada
U pozoriste idem iskljucivo zbog igre koju glumci/reditelji igraju za publiku. Ovde nema igre i to je vrlo lose po pozoriste uopste. U tom slucaju tema je nebitna. Kad izadjete iz pozorista down umest up to je bedak. A buka i hevi metal estetika, nedoslednost glumacka i nedostatak emotivnog naboja krasi ovo delo. A urlanje i roksovanje muzikom ne znaci da smo savremeni, dapace. Idemo dalje....
panker iz kraja
Predstava je hrabra, pametna, sjajna, odusevljen sam sto je otvorila Bitef, voleo bih da i ostatak festivala bude na toj visini kvaliteta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља